Учитељ

Појам, област пи задашак педагогике 961

6. Општа педагогика. — Питање да ли је педагогика вешштина или наука о вештини, теорија или филозофија васпитања и образовања расправљано је често на ситничарски начин. Ипак изгледа да је савршено исправно и довољно да се педагогика, која је у суштини наука о радњама, означи и као вештина и као наука о вештини, и као теорија и као филозофија. Једна радња се не може извршивати без упутстава; упутства се морају пробрати и одмерити према једној основној норми, ако хоћемо да поставимо разлику између тачне и нетачне радње; уколико је педагогика наука о радњама, она мора, дакле, бити и вештина, и нормативна наука, одн. наука о вештини или технологија. Свака нормативна наука хоће, затим, да је норма за стварну радњу. Нормативна наука се не да, дакле, замислити без сазнања извесних ненормативних истина; ове истине она узима из извесних теоријских наука или их добија применом из ставова узетих из теоријских наука („основне науке“) на одређену вештину. Уколико је педагогика нормативна наука, одн. технологија, она се, дакле мора заснивати на једној теориској науци, одн. на сплету теоријских ставова, који су од пресудног значаја за омогућавање нормативне науке. Теорија васпитања која казује шта васпитање јесте, безусловна је основа за нормативну педагогику која казује шта васпитање треба да буде. Најзад, смисао је опште обележје сваке радње, па је он обележје и васпитања и образовања. Педагогика, ако хоће да објасни смисао радња које испитује, мора, дакле, да прими на себе и облик филозофије васпитања и образовања.

Исправност уверења да је педагогика и вештина и наука о вештини и теорија и филозофија васпатања потврђује се и чињеницом да се педагози само са врло великим натезањем могу разврстати према гледиштама које су они сами имали о овом питању. Сви педагози који су на васпитање гледали као на вештину, оставили су значајан број ставова о васпитању које је теорија васпитања и образовања прихватила као своје. Исти је случај и са заступницима нормативне и технолошке педагогике; ови, сем тога, имају великих заслуга и за усавршавање педагошке вештине и за развој филозофско-педагошке мисли.

У општој педагогици, која испитује општа и заједничка својства васпитања и образовања у свим формама и појединачним случајевима у којима се о ове две радње говори, мора се осетити прави значај сваког од изнесених гледишта о педагогици. Не сме се превидети на пр. да педагогика као вештина није сигуран путоказ у васпитању без научних образложења, а да су научна образложења без упућивања у вештину стварност мисли али не и стварност живота. Значајно је, затим, уочити да филозофско јединство гледишта омогућава јединство у понашању, а познавање стварности васпитања и образовања даје најсигурнију основу за стваран успех и напредовање без застоја и колебања. У општој педагогици морају, дакле, да се појаве као целина филозофија, теорија, наука о вештини и вештина васпитања.

Може се само напоменути да израз, „општа педагогика“ Хербарт, Цилер и др. употребљавају искључиво за обележавање нормативне науке о васпитању.