Учитељ

496 Тихомир 1. Продановић

чистог аутоматског бубања и биографизма, указује повољну могућност предметног стапања. Упознавајући на пр. припитомљавање животиња, деци се пружа широко поље рада: да се разговоре са првим сточарима и са овим данашњим, да им се предочи шта је најбоље у најсавременијем сточарењу, да за час оду у фабрике кожа, да рачунају, рецимо, једногодишњи приход од краве, да понешто илуструју са пашњака давних сточара, да израде узорне и економичне јасле и још много тога. Другом пак приликом, далеко од стереотипне фразе: „жељезо се добија из жељезе рудоле“, упознају однос човека и жељеза, постанак те ковине, њен удео у удобности данашњег живота. Шта све може да се доведе с тим у везу, мислим, да учитељима није потребно наглашавати; јер коначно, нека прецизна предвиђења, нешто као неотступни савети, у раду са децом претстављају само извесне кочнице: свака школа има своје моменте и предлоге васкрсле из дечије средине. Данашње схватање школе не упире прст на празни формализам или пак да диктује штуру једнообразност у свима школама, оно има блиставији и оправданији захтев: да се зна зашто се ради, да сепосао успешно изведе, упосљавајући изузетно децу, а све с ослонцем на необориву истину: човек се само саморадом подиже и васпитава.

Далеко бих отишао са изношењем свих појединости, које би имале да се уведу у реформама изучавање прошлости. Данас сам имао намеру да изнесем на јавност један предлог. Радећи са мојом децом, испитивајући у том раду корисност, предност, оправданост рада према изнетим смеровима, дошао сам до спознаје да је он много ближи животу и оправданији од данашњег стања. Желим још да напоменем нешто ио уџбенику историје, односно књизи о прошлости — то више не би била вашарски илустрована књига са безосећајним и далеким за децу текстом; био бито преглед прошлости, уметничким илустрацијама пропраћен, написан уметнички за децу. Била би то ризница потстицаја који би децу одводили у прошлост; тај походу прошлост био би праћен њиховим саморадом: учионица би даномице постајала богатија израђевинама, цртежима, скицама и написима, који би, сабрани сви уједно, били најдивнија и деци најприступачнија реч о прошлости. Никакво животно издвајање и немогуће лебдење изнад живота. Мислим да би прекорачио границу сувишности ако бих се још задржавао и на томе да уочљивије маркирам нужну повезаност са животом: већ сам напоменуо да је суштина историје у правом преживљавању прошлости и стицању сазнања, без и најмањих ограничења о истинском животу.

Овако схваћена историја, остваривана и преживљавана у смислу напоменутих начина, потпуно би одговорила циљу.

Остварење ове новине упокојило би за увек стереотипну и дуготрајну методу учења историје, надокнада за ово била би: корак у савременије и боље.