Учитељ

552 Милош Р. Малошевић

Али, све то није се могло сазнати из саме „Филозофије наставе“. Све што се овде могло наћи, то је густа магла, у којој се појављују неке силуете. Замагљеност и самих познатих предмета из филозофије и дидактике побудила ме је, да им потражим расветљење са стране саме филозофије истог писца, који нас, на једном месту свога наведеног списа, упућује на свој чисто филозофски спис: „Дух и свет диалектике“. За ово дело морао сам се заинтересовата утолико више, што и сам обрађујем Диалектику, која треба да употпуни мој скоро објављени Увод у филозофију жживоша кроз контрасше.

Кад сам проучио и тај други спис РП-г Либерта, могао сам схватити бар дух његове „Филозофије наставе“, јер је сасвим природно и разумљиво, да у оба списа од једнога истога писца мора провејавати исти дух учења, нарочито када он своје касније код нас објављено, педагошко учење заснива на ранијем филозофском. Па ипак се у томе показала знатна, врло приметна и већ на први поглед упадљива разлика: педагошки писац и наставник педагогике на Београдском Универзитету показује веома разблажене заоштрености писца чисто филозофског дела и наставника филозофије на Берлинском Универзитету.

Та разлика ће се у току наших излагања учинити јаснијом и разумљивијом него што ћемо је још овде приказати. Тој разлици можемо још унапред унеколико указати на узрок. Узрок томе, што Либерт у својој „Филозофији наставе“ није потражко пулу и ошворену примену своје диалектике, лежи свакојако у томе, што његов „Дух и свет диалектике“ стоји у директној противности не само са духом педагошких наука, како су оне до данас изграђиване и изграђене, и са духом наставе и васпитања у школама, како се он до данас развија и развијао, него и са духом целокупне културе и историје филозофске мисли. Та пуна супротност показује се у томе, што Либертова дналектика негира не само диалектичку методу него и саму шелеологију, с тим и свако религиозно- етичко учење од Платона до Канта и Хегела. С њим пак он негира основне принципе, заступане досадањом и садањом филозофијом, њеном диалектиком, етиком, естетиком, педагогиком и дидактиком. А свим тим он одбацује, како из диалектичке методе тако из телеологије свега културног живота и васпитања, и саме вечне идеје водиље: идеје хармоније и јединства, синтезе и система, најзад и самог хуманитета.

Тим својим врло смелим иступањем Либерт је запаону једну чудновату оригиналност учења о диалектичкој методи, чију изградњу наслања на Канта и обилази га, а насупрот је ставља Хегеловој диалектици и служи се њоме. О тој недиалектичкој двостраности, коју ћемо у току расправљања изближе упознати, овде можемо само најопштије рећи, да се она састоји у следећем. Кант је у антиномији биље — вредност (беп — ЗоПеп) ипак поставио неку, ма то било само слабу, привидну везу између религије и морала: оним својим славним „као да“, које је Вајингер распрео у „Филозофију Као-Да“. Либерт и ту везу раскида: У односу на Хегелову диалектичку методу, он је овој читаву њену

=