Учитељ

: ;

Филозофија и настава 533

половину, која пада на синтезу, одрезао и бацио у воду. Тако је са Кантовим „као да“одбацио религију, а са Хегеловом синтезом одбацио је све оно што у религији, нарочито хришћанској, налази свој највиши израз и ауторитет: одбацио је јединство, систем, хармонију и хуманитет.

Таквим учењем о диалектичкој методи уносе се само негативни елементи, који педагошким наукама могу допринети више штете него користи. Јер место да нас уводи у филозофију која би помогла у расветљењу питања из дидактичких проблема и да нас изводи на чистину васпитне телеологије и методологије, Либер тово учење нас заводи на странпутице и одводи у песимизам, мизантропизам, мефистофелизам.

Према томе, наш труд око пробијања кроз диалектику исплатиће се: много мање разумевањем самог духа Либертове „Фило. зофије наставе“, много више нашим разумевањем основних принпипа из проблема диалектичке и наставне методологије. А у томе нашем разумевању и расправљању послужићемо се начином супротстављања, те као што је Либерт своју диалектику изграђивао у супротности према Хегеловој, тако пемо ми наше учење развијати у супротности према Либертовом.

Ради прегледности, наша излагања поделилемо у неколико тачака, од којих прву чини:

1. Проблем диглектике

1.

Кант и кантовци су одстранили метафизику „чистога ума“ у корист метафизике „практичнога ума“ и теорије сазнања. Кант, је као што је познато, својим „критичким идеализмом“, положио основу критичким метафизичким мотивима теорије сазнања. Тиме је он проблему сазнања, кроз антиномије, нашао такво решење, по коме је сазнање бића оглашено за немогуће, те је мишљење упућено на проблем вредности.

Но, и поред тога, критичко филозофско мишљење развијало се и даље на домену „чистога ума“, али сада у питањима из проблема односа чисшога и пракшичног сазнања, односа бића и вредности (5ет — 5оПеп), мишљења и етичке стварности. У тим односима тражили су старији и новији кантовци антитетичке моменте диалектике, насупрот Хегелу, који диалектичку методу примењује на познавање стварности. У самој ствари Хегелово учење је потекло под упливом Кантове диалектике. Али, њега ћемо засад оставити по страни и окренућемо се Канту.

Усвојив као догму Кантову поставку да се чистим умом не може постићи објективно крајње сазнање, које се односи на биће ствари, нарочито на биће Бога, душе и света, кантовци су одбадили емпиричко-индуктивни пут и с тим примили пуну немогућност метафизике. Они су зато нашли као једини могући излаз, на који им је указао њихов велики учитељ за слободну игру објективног мишљења, у теорију сазнања и моралну филозофију. Међутим један од најновијих кантоваца, Д-р Артур Либерт, труди