Учитељ

534 Малош Р. Милошевић

се да надмаши Канта и да коридором теорије сазнања продре поново у метафизику, и даосвоји њене неосвојиве позиције, или, да сејош друкчије фигуративно изразимо, да на апарату сопствене конструкције диалектике испита филозофску стратосферу.

Колико такав подухват има изгледа на успех при данашњем стању духовних наука и саме данашње филозофије, није наша ствар да одређујемо ту прогнозу. Али, када се такав један рад удаљује од пута савремених духовних наука и савремене филозофије стварнога живога, дужни смо да укажемо на то скретање и да унеколико тиме узмемо у одбрану гледиште на свет с којим Либертово стоји у оштрој опреци. Либертово гледиште заступа његов спис „Дух и свет диалектике“. Он то своје гледиште везује само за један део живота: за друшшвени и политичко-екдномски живот садашњости. Па како тај део живота показује посве јак свој унутрашњи, динамички фактор, то и Либертова диалектика носи у себи сва својства одвећ јаке динамике. А тај случај не би могао наступити, кад би у обзир био узет и остали, несравњиво већи део живота, који води природа и целокупна култура.

Већ по томе што се „Дух и свет диалектике“ појављује без пуног живота, може се разумети, где је разлог томе, што дналектика, тим списом заступљена, стоји у супротности према општој животној, органској диалектичкој методи, која у себи уједињује супротне животне факторе: динамички и механички, одн. статички фактор. Већ сама та једностраност диалектике условљава и њену необично живу, немирну природу. То се показује, пре свега, на самој полазној тачци Либертове диалектике, која одбацује свако ограничење своје слободе, одбацује свако ограничење слободе мишљења и животног кретања. Зато се та диалектика сукобљава са идејом хармоније, јединства, синтезе, надмашења противности, мирења, љубави, узајамног попуштања, па и самог система у сазнању и стварању.

Такво, искључиво гледиште на диалектику духа и живота ступа у непомирљиву противност према нормалном гледишту на свет, по коме је слобода ограничена пошребом за хармонијом контраста. Дакле она је ограничена оним чиме је и покретана: контрастом. За ово гледиште говори целокупна стварност природе и духа, историје и живота, прошлости и садашњости, уметности, филозофске мисли и религије. Ово гледиште заступа Хегелова диалектичка метода, по којој се диалектичко кретање у природи и духу, у мишљењу и стварању завршава синтезом, јединством, хармонијом, надмашењем и подешавањем противности, системом. То гледиште Либерт обележава као „поезију ума“ и разликује га од свога гледишта овим речима: ,„Обележимо ли сада најкраће карактер ове антиномије метафизике као диалекшике, тиме је изражена фундаментална противност између њене особености и оне уметности песништва. Царство поезије је скроз једносмислено то је свесно створена иреалност; оно носи биће привида, и закони којима оно захваљује своје уобличење, јасно потичу од фак-

ни а

|