Учитељ

ов

Филозофија и настава 585

тора уобличења научне, моралне, религиозне стварности. Управо обрнути је случај код аутономије метафизике (97).

Гледиште противно своме Либерт је подесно обележио као поезију ума. Та се поезија изражава на областима наука, филозофије и религије у фикцијама, симболима, апстракцијама стварности свих врста: у појмовима, принципима, идејама, нормама и законима, код уметности у сликама, сликовитим речима или у ритмици тонова и покрета. Сви су ти умно-поетски и уметничкопоетски изрази испуњени односима и стањима или одликама жи: вотне стварности, која се тим формама ума најверније изражава. У тим формама садржана је суштина стварности. Све те форме и садржаје Платон је обележио у три тачке, са три идеје: истинито, лепо и добро. У свима формама „поезија ума“ у виду иреалности, изражава реалност духа и живота. По томе је сасвим погрешно Либертово схватање, да „поезија ума“ ствара нешто иреално, да показује биле нечега што је само обмана и самообмана, док је, по његовом схватању, метафизичка диалектика, по сили своје аутономије, пуне слободе, неодређена, стварношћу, а притом показује биће онога што сшварно постоји!

Овим су јасно истакнута супротна гледишта, од којих Либерт заступа метафизичко, „критичко-идеалистичко“, као гледиште негранилене слободе, насупрот реалистичком гледишту, које није одређено метафизиком и зато је ограничено слободно, ограничено је с једне стране искуством, стварним сазнањем, са друге формом која изражава истине сазнања. Диалектика ограничене слободе слободна је као поезија у форми, у изразу, а ограничена је у садржини својих облика: у појмовима, принципима, идејама, нормама, законима. За ову диалектику не постоји никаква „дужност према метафизици“, по којој бисмо тражили и налазили такве мотиве који би били метафизички примљени или одбачени.

Међутим, метафизици противно уверење не налази ничега метафизичког и мистичког, демонског или божанског у тежњи за сазнањем, испољеној у питању, ни у тенденцији за слободом, показаној у побуни ума и воље, ни у жудњи за лепим, израже ној игром духа у уметничким његовим творевинама, ни у хероизму и трагици, доказаним борбом са „злим“ у свету. Јер свему томе у основи стоји оно што је битно свему постојању и постајању: прошивност и сагласност, коншраст и хармонија. Ово естетичко-хармонистичко гледиште на свет нити је иреално-идеалистичко, нити метафизичко-идеалистичко, оно је реалисшичкоидеалистимко. То гледиште не гаји „тенденције хармонизма и естетизма“, како то претставља Либерт, већ оно хармонију и естетику налази у природи као и у култури, у материји као иу духу. Исто тако то природно гледање на свет и живот не гаји „тенденције логизма и хуманизма“, како то тврди Либерт, већ у целокупној култури духа и живота налази логику промена и склопа, логику антитезе и синтезе, логику разједињења и уједињења, логику нарушења и стварања хармоније и система, нарушења и завођења реда и мира: налази логизам и хуманизам. Зато