Учитељ

Филозофија пи настава 537

гији потребно да нарочито запази и подвуче то што се данашњем и доданашњем схватању диалектике замера њен „јаки хришћански и христанизујући потез“ као карактеристични симптом осуђеног хармонизма и хуманизма, коме је дакле суштаствени садржај хришћанска љубав, помирљивост, уношење благости у оштрину симболизам причешћа), спаситељ, Бог милосрђа, праштање. У тој битној одлици и највећој врлини духа Новог завета, духа хумапости и хармоније супротности — Св. Духа, Св. Тројства, јединства — у томе Либерт налази слабу страну и недостатак класичне диалектике. Ми се овде не примамо задатка апологета, да узимамо у одбрану највишу хришћанску догму од нехришћанског напада, већ нам је дужност, да се ставимо у одбрану једне природом свих ствари и свега развитка освештане истине од једног погрешног и штетнога гледишта на свет, од једне колико нетачне толико и опасне дизлектике. То уверење доказаће наша до краја изведена излагања о Либертовој диалектици, а овде само још да утврдимо, да се код класичне диалектике не ради о хармонији Апсолутног нити о апсолутној хармонији, како Либерт мисли, већ о хармонији апсолутно свега у природи и култури, особито о хармонији уметничког и умног духа.

Довде смо се укратко упознали са двојаким гледањем на свет. Једно је гледиште основано на познавању целокупне стварности: природе и културе, материје и духа, садашњости и и прошлости, заступљено је у наукама и уметностима, у филозофији и религији. Го је класично гледиште на свет.

Друго је гледиште добро познато као „диалектички материализам“. Њему је у једном погледу сродно, у другом погледу се од њега разликује гледиште које заступа Либерт, као „критички идеализам“. Могло би се чак рећи, да је то једина иста ствар, са противних страна посматрана: с леве и десне стране Хегелове диалектике. С леве стране се Хегел „поставља на ноге“. С десне стране Либерт, полазећи од Канта и пролазећи га, сакати Хегела и поставља на штаке, које му је сам направио.

Стога је потребно, да се још мало задржимо на проблему диалектике.

П

Ако пођемо од дефиниције појма диалектике, онда можемо усвојити Либертову поставку: „Диалектика носи оба пола, сасвим свеједно како су ови обележени, као корелативни делови унутрашњег јединства“. Али није свеједно, како ћемо те делове разумети, као што је у питању и то, да ли је „диалектички идеализам исто тако филозофија поларности и антиномизма као и учење о јединству и хармонизам“ (169).

Да бисмо се могли разумети у различном схватању наведеког, морамо поћи од појма диалектике. А већ у томе се показује битна разлика између Либетовог и њему противног гледишта. Ту разлику ми бисмо овако најкраће поставили, према ономе што Либерт своју диалектику схвата и обележава као