Учитељ

588 Милош Р. Малошевић

нумен, као неко биће. Томе насупрот мора се рећи: Не биће, већ бишносш, не суштаство, већ суштина; не нумен, већ феномен; не зет, већ Мегдеп. Па кад није свеједно, да ли је диалектика једно или друго, онда не може бити свеједно, како ће бити схваћени и обележени корелативни делови унутрашњег јединства, те према тома ни диалектички идеализам не може бити иста таква филозофија поларности и антиномизма каква се показује учење о јединству и хармонији, о синтези, о надмашењу антитеза. Зато није свеједно ни то, да ли ћемо увидети, да је живот диалектички аншиномичан мили је он диглектички антитетичан, то јест да ли су животне противности непомирљиве нли су помирљиве. Уверење о првом не само што не олакшава него отежава сношљивост и савлађивање животних противности, јер их посматра као нерешљиве и неујединљиве, ненадмашне, те то може доприносити сувишном хероизму и претераном хумору, као и изразу неограничене самосталности и ничим умерене слободе. Те сувишности, као и све друге, граниче се и завршују штетом по личности и друштво. А све сувишности и претераности, настраности и једностраности, неумерености и пренагљености противне су хармонији, па зато и хуманости.

Сад да видимо, каква је разлика у двојаком гледању на односе делова диалектике, који су умшрашњи и спољашњи. Либерт узима у вид само унутрашње односе, насупрот гледању које је управљено колико на унутрашње толико на спољашње односе диалектичког кретања. Унутрашњости диалектике природна је динамика, антитетика, борба; својствено јој је комешање, трење, врење, сукобљавање; битна јој је муња, ватра. То је, може се рећи, дух диалектике. Њена спољашност припада свешу диалектике, где се показује статика, резултат, преврелост, сталоженост, измириње, сагласност, хармонија, јединство, систем, синтеза. У унутрашњости бића се контраст показује као узрок, као покретач. У спољашности се показује измирени контраст као последица, као устављач, као циљ. Либерт једнострано наглашује диалектику унутрашњост на штету њене спољашњости. На противној страни се, међутим, често сувише наглашује диалектичка спољашњост на штету њене унутрашњости. Једино здрава и напредном животу својствена органска метода поједнако заступа динамику и механику диалектике са њеном статиком, Зато Хегелова диалектика подједнаку важност придаје антитези и синтези, антитетичкој методи и синтетичком систему — јединству и хармонији.

То до супротности различно гледање на диалектику потиче из горњих аншиштшеза: биће — битност, суштаство — суштина, нумен — феномен, еп — Мегдеп. То је разликовање у вези са Кантовом ненадмашном антиномијом: биће — вредност (Зеп ЗоЏеп). Либерт је одбацио премостиву антитезу. Међутим, и сам Кант је у антиномији биће — вредност поставио прелаз, за овај употребио „као да“, те је место бића Бога узео идеју Бога, и на тај начин место ненадмашне антиномије усвојио надмашну антитезу: Мегдеп — ЗоПеп. Оповргав познате доказе бића Бога, утврдив да је биће Бога недокучиво нашем сазнању и недокаж-

ере пене >