Учитељ

Филозофија ш насшава 539

љиво нашим диалектичким мишљењем, Кант је диалектичком мишљењу оставио једину могућност да оперише идејом Бога, и у овој је нашао бишност религије, суштину религиозности, феномен бића, послењу основу и највиши облик свега постајања и стварања, дакле свих вредности, па и највиших моралних. У томе се показује јасно веза, чврст прелаз између постајања и вредности свих ствари највишега духа и живота. Међутим, као да је Либерт намерно превидео разлику између бина и битности, између бића и идеје Бога: између Да и Као Да. Кад се пак та разлика добро уочи и јасно постави, мора се усвојити поставка: да су духу и свету диалектике битне, суштаствене противности и њихово уједињавање или надмашење, да је духу и свету диалектике феноменално преобраћање позитивног у негативно и негативног

у позитивно, сваког бића и сваке вредности у своју противност.

Са овом поставком долазимо на Хегелову диалектику и њене познате триаде које се понављају као: шеза — аншишшеза — синтеза. Значај тога трочланог процеса свега развитка духа толико је универзалан, да њиме можемо покушати објаснити и развој три највише идеје, на којима је Кант показао своје славне антиномије. Ако изврнемо познати Декартов став: сосПо его зит, онда бисмо могли рећи, да се из свести о своме пролазном, дакле ограниченом (телесном) бићу, добио закључак ограничности света у простору. Међутим, из стеченог сазнања, да је свет постојао пре наси да ће постојати и после нас, потекла је идеја о вечности света у времену. Па како је свему постојању и постајању приписиван дух, то је из свести о духу света поникла идеја о души и њеној вечности. Најзад се из обе те идеје, из идеје о тоталитету света и о души појавила идеја о бићу Бога, слична идеји о телесном и духовном бићу човека, или је она била проширена до пантеистичког схватања. Тако у идеји о бићу душе човека (Ја) показује се шеза, у идеји о бићу света (Не - Ја), показује се анџишлеза, а у идеји о Богу задата је синшеза. То би била крајња и највиша триада, по којој се Бог показује као највише јединство, Св. Дух као синтеза Оца и Сина. Међутим Син претставља антитезу према старозаветном Богу и Творцу. „Св. Тројство“, као највиши хришћански симболизам, и „Св. Дух“, као највиши религиозни израз хармоније, у навишем смислу идеализују дух и свет диалектике, идеализују јединство и хармонију у њиховој влади над диалектиком свега живота и сваке поједине творевине духа и природе.

Што диалектика у духу и свету, па ну највишој идеји о духу света налази супротности, које су према левој страни утолико јаче уколико су од њеног краја мање одмакле а према десној утолико слабије уколико се њеном крају приближују, тако да се на овоме другом крају измирују и хармонизују, то доказује да је диалектици крајњи циљ оно чиме се завршује крај десне стране. На овом крају се налази највише гледиште на свет, на коме стоје науке, уметности, морал и религија с филозофијом. То су гледиште утврђивале све више религије, филозофија, етика, естетика и наука свих напредних народа и времена. Свима је њима највиши симбог хармонија, синтеза, јединство, систем.