Учитељ

540 Милош Р. Милошевић

Ту највишу истину у сазнању и стварању, у суштини свега бића и свих вредности, коју је утврдило класично гледиште на свет, одбацује Либертово једнострано динамичко и антиномичко гледиште, као „штетни хармонизам и хуманизам“. То разилажење потиче из двојакога гледања на крајеве диалектичког кретања, чију леву страну обележава мешода, десну систем — оба појма узета у диалектичком смислу. Јер „метода“ и „систем“ у диалектичком смислу су сасвим различне ствари, онако исто различне као што се разликују динамички и механички одн. статички фактор у „органској методи“. „Метода“ у чисто диалектичком смислу те речи разликује се по супротним диалектичким гледиштима, и на њену употребу: она се схвата или као помоћно срелство или као „биће“ и као предмет филозофије. Платон и Арнстотело, Кант и Хегел су је употребљавали у првом смислу. Најновији диалектичари хтели би да је учине искључиво предметом филозофског проучавања у историском животу. У овом другом смислу схваћена, диалектика код Либерта налази своје место између метафизике и теорије сазнања, те овде „принцип диалектике влада између сазнања и бића“ (177 и 178).

Углављивање диалектике између мишљења и бића, између идеје и стварности и других метафизичких антиномија, па и између самих етичких погодности, одводи у такве противречности које чине немогућим свако решење у проблемима филозофије живота. Искључујући тиме могућност и самих надмашења антитеза, прецењивање мешодолошке динамаке чини немогућима синтезе, систем, васпостављање хармоније и јединства. Тако прецењена мешода у њеној динамичности показује се противна систему, у коме су подешени највреднији садржаји, сви резултати сазнања и стварања У духовном и друштвеном животу. Отуда систему, хармонији, синтези „надемпиричка стваралачка моћ“. Али ту стваралачку моћ треба разумети као силу која привлачи, а не гура, не форсира решења, дефиниције и класификације, доказе.

Метода и систем, као дналектичке противности које се условљују, имају и своје специфичне одлике. Наиме методи је битно пштшање, систему одговор. М у схватању тих одлика, нарочито питања, разликују се супротна гледишта. По метафизичком схватању Либертовом „питање увек куца на капији бесконачности,“ а то означава једнострано важан принцип и фактор динамике. И као што може одвећ ојачати важност питања, те да она постану бескрајна, тако се може показати преважан принцип статике, одговор, који гура „у коначност и тескобу одређених одредаба, у њихове логички једномислене, рационализоване форме“. Зато „систем као такав никад није чисто дналектичан“ (251), док притом метода као таква, кад је превише динамична, не допушта да се дође до система, до сређености и одређености, до мира, сталности, хармоније, јединства, до синтезе. Таква метода се показује сувише диалектичка. Стога ако је систем „диалектика на диалектичкој граници диалектике“ (252), онда метода треба не само да доводи до те границе него и да је прелази, да у систем уводи и да из њега изводи, да би и он у себе примио што више диалектике.