Учитељ

542 Бајке и васпитање

бијајући се међу супротне принципе културно-историског живота; задатак јој је, да нас уведе у законитост промена животних привципа, — у законитост која је највећа светиња религије човечанства. Та је опште човечанска религија изграђивана пре и после Платона све до Канта и Хегела. Али, у ту и такву религију не верују они који се упињу да проблем диалектике поставе и реше супротно његовом хармонистичком и хуманистичком, естетичком и етичком, његовом диалектичко-логичком решењу. Оданост тој религији зависи од разумевања саме диалектичке методе, а отпадвиштво од ње мање и ређе зависи од слабог или погрешног разумевања, много више и чешне оно показује намерно извртање.

(Наставак у идућој свесци).

Бајке и васпитање = Од Цветка 5. Поповића —

У „Учитељу“ за март 1985 год., ја сам на основу дечије психологије и педагогике оспоравао схватање г. М. Ловрака да су бајке начелно штетне и да их у дечијем васпитању треба енергично сузбити. Поводом мога чланка јавили су се г. Б. Сучевић и г. Р. Теодосић. Обојица су стали на страну г. Ловрака, а против гледишта да бајке имају васпитну вредност. И ако њих двојица у овом питању стоје на истом гледишту, њихови се одговори у много чему разликују, те ћу им и посебно одговорити.

]

Г. Бранко Сучевић на чудан начин одваја педагошку теорију од педагошке праксе. По њему, педагошка теорија је нешто створено у лабораторијуму или изведено из књига, а пракса је стварност, живот. За г. Сучевића ја сам претставник теоријске педагогике створене савесним лабораторијским истраживањем, а г. Ловрак је практичан педагог и претставник млађе прогресивне струје. Остаје да сам ја неки „књишки“ педагог и да спадам у старију регресивну струју. Слободно је да г. Сучевић разврстава људе по свом укусу, али кад то чини у једној озбиљној расправи треба да то и образложи. За саопштавање својих погледа о васпитној теорији и пракси он је нашао побуде у мојој примедби г. Ловраку, да је требао навести који су то савремени педагози против бајке у васпитању. Нисам ја то урадио што се клањам „Књишким“ ауторитетима, него је г. Ловрак био дужан да то уради, пошто се за своје гледиште позива на савремену педагогику, а њу чине свакако савремени педагози и ја сам пожалио што их г. Ловрак није именовао, да видимо који су. За мене не постоје никакви „књишки“ ауторитети. Постоје научни ауторитети и они су меродавни за своју науку. Васпитна теорија се не ствара произвољно и из ваздуха. Она почива на стварним чињеницама

вани ара бини