Учитељ

Пвешко Ђ. Поповић 543

запаженим од људи јаког духа и научно утврђеним. За правилно уочавање чињеница и односа међу њима, није једини услов пракса и доживљавање. Потребан је пре свега дух да запази које су чињенице пресудне, па затим да их правилно схвати. Није довољно нешто на основу искуства тврдити, него је потребно и научно то утврдити, пошто обично посматрање и научно није исто. Кад би било друкчије, ницали би научници на све стране, као гљиве после кише. —

Обични стручно образовани људи, који самостално размиљају о раду у своме позиву, изграђују често пута своје схватање. Ако се то схватање не слаже са схватањем признатих научника, онда се намеће дужност да га поново испитамо и то научним методама, јер је вероватније да смо ми погрешили, него признати научници. Тек кад наше схватање издржи научну критику, и кад научним путем докажемо да је противно гледиште погрешно, тек тада имамо права тврдити да смо на правом путу. Ја сам до свог схватања о васпитној вредности бајке дошао самосталним запажањем и самосталним мишљењем, али да нисам код признатих психолога и педагога нашао исто схватање, не бих се усудио јавно да га браним све док га не бих научним путем испитао и утврдио. Ето зашто је потребно да г. г. Ловрак, Сучевић и Теодосић наведу признате психологе и педагоге, који се у погледу васпитне вредности бајке слажу с њима и то тим пре, што се стално позивају на савремену, прогресивну педагогику. Мени изгледа, да је код њих у овом питању пресудну улогу играло марксистичко схватање света, што је за г. Теодосића очигледан случај. Само, у том случају, њихово одрицање васпитне вредности бајке нема научну вредност, јер марксизам није наука него политичка идеологија, која се заснива на метафизичким претпоставкама врло сумњиве вредности. —

Г. Сучевић у своме чланку побија неке ствари које ја нисам тврдио. Тако, на пример, ја нисам тврдио да у бајке спадају басне, песме о Краљевићу Марку и Мики Маус, него да у њима има фантастичног, нереалног градива, па ако се бајке због тога одбацују, онда се поред бајке имају у васпитању одбацити и све уметничке творевине у којима се сусрећемо са нереалним и немогућим. Али баш по одредбама које г. Сучевић поставља за обележавање бајке (нереалност и супротност са животом), у бајке би дошле и басне, и песме о Краљевићу Марку и Мики Маус, што је, разуме се, нетачно. Уопште појам бајке код г. Сучевића није јасан, кад је он у бајке могао да сврста и филм у којем богаташ узима сиротицу! —

_ Мене је нарочито изненадило на какав начин г. Сучевић објашњава постанак бајке. „Кад би се доказало да у човеку постоји потреба за фантастичним творевинама које су у супротности са здравим разумом, онда би се, вели г. Сучевић, истовремено доказала и потреба бајке по васпитање. Ми међутим поуздано знамо да се бајка у доба свога настајања, није разликовала од искусшва шога доба. — Народ је одиста веровао у вештице. Народ је веровао у вукодлаке и био дубоко осведочен о њиховом