Учитељ

=

Бајке и васпишање 545

За доказ, да су бајке штетне, г. Сучевић наводи празноверице у народу. Празноверице су последице бајки, вели он. Нису. Празноверице и бајке имају исти извор наиме, урођене човекове потребе. Празноверице надопуњују знање, а у бајкама се остварују разне жеље и потребе човекове духовне природе. Овде примећујем, да ја нисам бранио бајке као средство за васпитање одраслије омладине и народа, него као природно средство у раном детињству, кад се дете помоћу фантазије свестрано припрема за доцније фазе свога развитка. (За одрасле бајке имају вредност уметничког дела). Оне су врло добро средство за буђење разноврсних дечијих снага. Дете се развија по фазама и свака фаза има своје потребе. За успешан доцнији живот дете се најбоље спрема ако сваку фазу свога развитка правилно проживи. Ово сазнање је највећа тековина савремене педагогике. Захтевати да се дете у раном детињству упознаје с проблемима и бригама одраслих, значи негирати потребе дечије природе, значи враћати се уназад у оно време кад сео дечијој природи није много знало. Ако су социјалне и економске прилике такве да ометају и спречавају правилан развој детињства, онда не треба изводити погрешан закључак, па поступати супротно дечијој природи, него треба поправљати те прилике. Гладну детету треба дати хлеба, а не ни бајке ни некакве позитивистичке поуке. Хлеб је основни услов човекове егзистенције, али то још не значи да је брига за храном суштина човекове природе. За животињу је најпрече бити сит, а за човека није. Човек има и духовне потребе и по њима је он човек, а не по телесним потребама. За љубав духовних потреба човек често пута безмерно пати, па чаки жртвује своју телесну природу и за вољу неке идеје одлази у смрт. Васпитање, које би потребе стомака стављало на највиши степен у скали вредности, стварало би саможиве себичњаке, који би, не осећајући више вредности, кочили сваки напредак и

културу.

П

Довољно сам изложио васпитни значај бајки и са психолошког и са педатошког гледишта. Што сам рекао у свом првом чланку и у одговору г. Б. Сучевићу у многоме важи и за г. Е. Теодосића. Не важи у целини, пошто и г. Р. Теодосић увиђа природну улогу фантазије и признаје велику васпитну вредност бајки. — „Од средства помоћу којих се зида и подиже дело социјалног васпитања, бајка је једно од најмоћнијих и најпоузданијих средстава. — Снажна и дубока преживљавања деце најбољи су доказ да бајка у развитку детета игра велику улогу и да у тражењу нових форми и путева социјалног васпитања бајка не треба да буде на последњем месту“. — Ништа више ни ја нисам тврдио о бајци, а како г. Теодосић с овим може да доведе у склад осталу садржину свога чланка коју је у набујалом говорничком заносу богато набацао, то је лично његова ствар. Што он тврди да је г. Ловрак ближе стварности, а ја „владајућем васпитном систему“, с марксистичког гледишта је тачно. За марксисте уопште

Учитељ 35