Учитељ

546 Швешко Ђ. Поповић

до сада није било праве науке. Ово, што ми немарксисти називамо науком за њих је само средство капиталистичке класе за експлоатацију радних маса. Досадања наука, уметност и етика били су у служби капиталистичког поретка, владајућег система. То је буржоаска наука стварна од буржоаских научника, а марксизам има да створи праву науку! — Управо комично делује кад нам г. Р. Теодосић с неке висине, самоуверено театрално довикује: „Наступио је моменат и потреба да се разоткрије и суштина бајки“, и он је разоткрива, разуме се, у светлости материјалистичког схватања историје. Ево у чему је та суштина. Досадашње бајке су израз владајућег друштвеног поретка и служе као одлично средство за његово одржавање. Оне замрчују дечију мисао, омамљују омладину и онеспособљавају је да не види спасоносну светлост марксизма. У данашњим бајкама г. Теодосићу највише боду очи цареви, краљеви, принчеви, принцезе, Бог, породични морал и остале „малограђанске“ ствари. Ја не могу да увидим, зашто један цар само зато што је цар, не може бити претставник неке добре идеје. Уосталом није суштина бајки у избору личности, него у фантастичном облику приказивања извесних човекових тежњи и жеља. Бајке као посебно дело људског духа, неће изгубити у својој суштини, ако се за носиоце њених радња узму личности из комунистичког друштва, на пр. народни комесари, комкори, комбризи, црвени армејци, другарице, комсомолке итд. Да ли ће се реализовање извесне људске тежње путем фантастичних дела приписати цару или совјетском комесару, за начелно гледиште о васпитној вредности бајке сасвим је без значаја. Оно против чега ја устајем и што не могу никако да примим јесте захтевање да се у бајкама износи само оно што одговара стварности и искуству, јер то значи уништавање бајке. А бајка као природно дело фантазије има своју улогу у животу човека, па с тиме и васпитни значај.

Г. Р. Теодосић је богато искористио оба чланка г. Ј.М. Продановић, у Српском књижевном гласнику (Књ. ХХХ бр. Зи књ. ХХХТУ бр. 7) али на такав начин, да читалац добија утисак као да је и г. Ј.М. Продановић против бајки као васпитног средства. Међутим он сасвим правилно каже: „Дечји дух прикован за научне чињенице, правила, законе, теорије, аксмоме.... отима се да полети тамо где се не мора знати истина, али се може наћи лепота; где престаје власт тачнога, да наступи владавина могућног и вероватног, па и невероватног и немогућег; тамо где је више насладе за осећања него хране за разум... ИМ треба дати омладини књиге које ће послужити тој сврси, али под погодбом да оне не ударају на њена социјална и моралиа осећања, да је не бацају у тугу и очај, не изазивају јој мржњу на живот, не развијају у ње себичне прохтеве и не потстичу пустошне страсти“ (Књ. гл. Књ. ХХХТУ бр 7. — стр. 532-88).

Расправљање о бајкама г. Теодосић је узео као повод да нам добро познатим, већ стандаризованим речником марксистичке пропаганде изложи своје марксистичко убеђење. Не тиче ме се у колико је то било умесно, али сматрам својом дужношћу да