Учитељ

562 Свет. О. Аврамовић

Обнављање старих вредности, враћање „староме не значи увек копирање преживелих форми; није ту по среди ни моћ традиције; пре ће то бити буђење латентних пригушених снага, дизање „подсвесног“ у област „свесног“. Распаљивање жаришта. под пепелом као што рекосмо напред; нешто што је већ ту, у бићу, у крви; нешто биолошки, као кад би органски рудименти добили своје првобитне облике и функције.

Обнављање национализма које се опажа данас готово на свима странама света; подвлачење националне ноте и боје У свима социјалним односима: у привреди, економији, у политици, литератури, у култури уопште, хтело би се од једне стране протумачити као враћање „старом“, као нешто „старомодно“, као

подгревање дотрајалог и преживелог романтизма. Међутим нама

се чини да оживљавање „националног“, није нешто извештачено; да је далеко од старог схватања романтизма, још даље од мистике, већ да је то појава сасвим природна коју смо покушали протумачити напред у тачки седмој: буђење притајених снага и квалитета; васпостављање континуитета у развићу; враћање првобитноме и битноме, својим изворима и соковима. По Божи Кнежевићу цивилизација крије у себи моћ унифицирања и нивелисања људских вредности и квалитета, „Она дроби величине и скида нимбус светиње са ствари, људи и радњи“.

У крајним консеквенцијама цивилизација крије у себи и тенденцију уклањања националних ознака и разлика међу људима и као таква нагиње ка „интернационалном“. На томе путу, сасвим разумљиво, она је дошла у сукоб са националним у човеку и колективу. „Национално“ је за нас светиња за један оквир, за једну социјалну групу, а цивилизација удара баш на те светиње, како каже Кнежевић. М према оваквом схватању ствари, оживљавање „националног“ није ништа друго до једна реакција урођених квалитета у човеку; борба за одржавање и спасавање органског у човеку.

Ако примимо као тачно да је потенцирање „националног у свима културним изражајима данашњице нешто сасвим нормално и као реакција на тенденције суперцивилизације, онда неможе бити ни парадокс нити какво чудо појава неоромантизма у литератури, привреди, политици итд. Само тај ренесанс „националнога“ тај неоромантизам не треба мешати и бркати са националним романтизмом прошлога века и оног још ранијег. Национални неоромантизам данашњице није враћање националним мотивима из епа, народној ношњи, капи и шари, није то фолклор већ сасвим нешто друго: тежња да се прикупе развијени елементи наше духовне садржине и да се поврати некадања чврстина и компактност те садржине. Једном речи, то је борба за изградњу и формирање нашег културног типа, који је могућ психички, етички и биолошки, ако се тако може речи.

борне