Учитељ

Национално и социјално 563

10.

„Национално“ је један велики сложен садржај. Он крије у себи све елементе и чиниоце који органском снагом стварају и синтензирају један културни тип и једну компактну духовну садржину. МИ кад се данас говори о могућности развијања нашег културнот типа и наше духовне садржине, значи да та опасност није искључена и да је она већ ту, на прагу. Она се види и осећа.

Буђење „националног“ може се узети и као израз страха од те опасности и потреба одбране, јер у нашем „националном“ налазе се сва срества и могућности за ту одбрану. У једној прилици писали смо да наш национални културни тип није нешто немогуће и старомодно, већ нешто што је дато по себи посве природно и нормално. Наше „национално“ садржи у себи пуно расних културних могућности. Не треба ићи историјски далеко и анализирати дубоко ову поставку. „Наш народ — како то лепо каже Дучић — и кад није знао тридесет писмена своје азбуке носио је на својим уснама хиљаде и хиљаде стихова о својим царевима, краљевима, деспотима, властели и херојима и дао најлепше обрасце фигура и метафора савршен метар и ритам“. Па оне његове изванредне, увек свеже и изворне могућности у области националне музике и фолклора уопште. Па онај тако изразити геније и дух државотворства у нашем сељаштву деветнаестог века. „Латентни нагони и квалитети нашег расног генија пролазећи кроз разне етапе и форме успели су у пркос рушилачког и дефетистичког богомилства да се одрже и изразе кроз столећа робовања“ (Душан Николајевић), па да на освитку деветнаестог века заблистају у пуном сјају и снази и ударе темеље националној држави. Ознаке националног културног типа нису само у великом процесу писмености, још мање у облицима и изразима хиперкултуре и цивилизације; тај тип не освежавају и не ојачавају анемични великограђани, већ пре они прости безазлени и често неписмени сељаци. „Писменост и даровитост каже Дучић — нису везани. Има народа у којима масе не познају стање аналфабетизма, али у погледу културних могућности не стоје изнад полуписмених и савршено неписмених. Не верујем да

Словеначки сељак стоји културно више од херцеговачког сељака који једва да зна да се и потпише“,

_ Култура је дакле и нешто што се увек не калеми и не додаје споља. Она је и унутра дата по себи, нешто органско и живо. Отуда и опасност да се ти сокови и жиле нашег живог културног организма не сасуше и не исцрпе. Треба чувати и бранити чистоту тих извора и чувати се „насиља туђе културе над својим сопственим расним културним могућностима“. (Дучић).

Главна карактеристика националног је у изразу и живости националног осећања и свести. „Спољна обележја националног: одело, орнаментика архитектура итд. су другостепеног значаја.