Учитељ

564 Свет. О. Аврамовић

Она су оквир и рам „националног“ — садржина је осећање. Логички човек може бити свестан „националног“ а психички и етички несвестан и туђ садржини тога појма. МИ сад кад је реч о разбијању и растурању духовито етичке садржине „националног“ не мисли се на те спољне ознаке, оквире и рамове, већ на развијање психо-етичког и биолошког у том „националном . Национална имена и форме могу бити чврсте и сачуване, а да ипак емоционално и етичко у том „националном ослаби и дегенерише се. Отуда регенерација националног намеће се данас више но икада као спасавање и учвршћавање једне садржине а не форме, јер форма и није била у опасности. Није довољно данас носити само национално име и географски добро познавати своју земљу. Потребно је много више. Имати у себи осећање земље тј. осећати „национално“ и као крвни, биолошки израз. Међутим у наше доба та осећања све више слабе и полако се дегенеришу. Узроке те појаве, као што смо напред нагласили, можда бисмо могли потражити и наћи у данашњој машинизираној цивилизацији, која крши и ломи све националне фронтове и границе и носи у себи, како каже Кнежевић, кобну ноћ нивелизације и колективизирања. „Цивилизација обезличава каже и Берђајев у једном свом делу и додаје да она „нема природну и духовну већ машинску основу“ и као таква са џиновском машинском снагом дроби, разбија и гњечи психоетичку садржину „националног“, а фаворизира и култивише „интернационално на штету „националног . Она разбија један тип а не успева још да изради и формира у накнаду за то други тип. М пошто у својој основи како каже Берђејев, не носи духовну већ машинску снагу, она том типу, и кад би га створила, не би могла дати духовне и етичке квалитете већ чисто техничке. Она је „пре свега техничка, јер у њој техника светкује над духом, над организмом“. Међутим „национално“ никад у себи није носило техничке већ само духовне и етичке квалитете. Цивилизација, која у себи носи јасне тенденције савлађивања, побеђивања и трансформирања природе прети да уништи и национално. И према томе оживљавање „националног“ није враћање на старе моде и манире, није политичко национални романтизам или архаизам. Оно је отимање и копрцање организма који хоће да живи природно и духовно; отимање из кљешта и канџи машинизиране цивилизације. Израз и право на духовно и етичко и одбрана од превласти „техничког“ у данашњој култури уопште.

парове