Учитељ

Етика и развитак личности у грчкој класичној лирици 569

За своју страст Архилох не тражи ни објашњење ни песнички израз у божанству, и његово смело директно приказивање психофизиолошких ефеката чежње и љубави, као и Сапфин несавлад-

љиви осећајни огањ и Мимнермова дубина чежњивости, јесте „са-.

свим нов, први сентиментални акценат грчке лирике“.“

Док је Хесиод својим језиком и својом фразеологијом још увек везан за Хомера, Архилох својим лирским формама ослобођава антихомерски дух од последњих окова епске традиције и даје му нов уметнички облик. Он ражљебљује хомерски идеал живота, али не да га растури него да га подмлади. С Хомером већ га сучељавају стари философи, Хераклид Понтски, Аристон Хијанин, писац списа О узвишеном и други. Слободна и од митске садржине епа, људска мисао изражена у Архилохову делу постаје јака духовна моћ“ и претставља чудо новог хеленског човека, који први пут у своје властито име исказује своја осећања и схватања и своју срећу узима сам у руке. Из Архилохове свеже субјективности проклијава еудемонизам грчке етике.

Као Архилох и Солон, тако се и Семонид Аморгинац, син Кринијин, савременик Архилохов, изражавао у јампском и елегичком облику. Родио се на острву Саму, одакле је водио колонију на острво Аморг, где се и настанио, па се зато изове Аморгинац (за разлику од Симонида Кејанина). Колонија је на том острву основала три града: Миноју, Егиалу и Аркесину. Миноја

је постала Семониду нова отаџбина. Од Семонидових јамба и елегија сачувани су само одломци. У фрг. ! истиче свемоћност Дивову и несавршеност људског рода:

О синко, свему што постоји држи рок Див громовник и управља њим по вољи, У људи нема ума но за један дан

к'о стока живот проводимо не знајућ скончање какво сваком бог намењује. А уздање и наду свако негује

и узалуд се труди: једни чекају

да сване дан, а други дуге године.

На свету нема никога ко не мисли големо благо до године имати.

Ал' овога ти јадна старост стиже пре но стигне циљу, оног тешке болести обарају, а друге Ареј убија,

па онда их под црну земљу шаље Хал. А други, не знајући друкче живети, по бурну плове мору, па их униште олујине и вали мора гримизног.

А други, несрећници, себе обесе

и сами светлост остављају сунчеву.

Е тако свуда зло! Та смрти безбројне и невоље и јади неизречене

снаходе људе. А да мене слушају,

зла не би на нас ишла, и ми не бисмо на јаде мислећ' срце своје кињили.

И Упор. Аница Савић Ребац Предилатонска еротологија, Скопље 1932, стр. 76.

69 Упор. А. у. В/лшпешћа! Гге 5слаггипр бег АгсћПосћоз т АПепште, Ушнват 1923.

| | | | |