Учитељ

568 „Д-р Милош Ђурић

То је најранији израз унутрашње слободе човекове ипрво потвр-

ђивање самостално одабраног облика живота. Архилох је, у исти

мах, и прва птица прозоркиња, која навешћује философски идеал атараксије и етику мудраца који ћудљивостима света одолева на тај начин што свагда тражи мање него што му живот може да отме. Из каквог сазнања произлази то поносито осећање независности показује песник у одломку у коме, као велики трпилац и одолевалац у Одисеји ХХ 18, апострофира сам себе:

Срце, срце моје, узбуркано тешким бригама, трпи, па се брани окренувши прса према душманима, а у непријатељским заседама приступи близу поуздано! Победом својом немој се никад хвалити пред светом, нити код куће плачи ако си побеђено, него у срећи се радуј, а у несрећи тугуј, али не сувише, па знај какав закон (ритам) влада људима (о1ос боскос будрфлоос гхе: фрг. б7а).

Ритам овде не значи несталност удеса ни произвољност под којом људи морају да пате, као што узима Е. Мећгне, него ограничавање кретања, оно што току животу поставља меру и закон. Оно што зрачи из тога првог већег монолога у грчкој књижевности јесте философско посматрање које се из обичног одржавања мере што га намеће непосредан живот уздиже до опште интуиције ритма у свему људском постојању. Тај ритам, на коме Архилох оснива средство за одолевање судбини, јесте прво наслућивање оних проблема којима ће се занимати јонска космологија и прво сазнавање законитости у природном току ствари“.

Архилох је најранији субјективни еротичар грчки. Осећање нововремског индивидуалног човека огледа се и у његову опису женске лепоте. Док Хомер не улази у све појединости, у сва нарочита обележја лепоте, него карактеристичним епитетима, на пр. „белорука“, „лепокоса“, „сребронога“ ит. д. истиче само оно што је битно на ликовима својих небеских и земаљских жена, Архилох у опису Необуле даје детаљнија запажања, и то сабирајући хомерске елементе лепоте, али тако да они не слабе дејство описа, па их из великог света хомерских богиња и земаљских аристократкиња преноси у реалну област своје садашњости (фрг, 25—26):

У руци имала је мирте гранчицу

и ружу, красан цветак, па се смешила. А курјаци

рамена јој и плећа засењивали. Коса мирисала јој

и груди да би се и старац занео.

Песник издалека иде за Необулом (фрг. 46), жели да јој само руку сме дотаћи (фрг. 71), жали се што га мори врела чежња (фрг. 118), што му је љубав која му се у срце упила спустила на очи густу таму и одузела памет (фрг. 112) и задала му тешке муке:

Од чежње лежим јадан без даха, љути болови по вољи божјој кости ми прожимају (фрг. 104).

66 Навед. дело рг. 14. | · 67 Упор. У/. Јаегег Рагаега, Фе ЕБогтипо 4. смесћ. Мепзсћеп, Веглп ц.

Гејрто 1984, 1 Ва, рг. 174—179.

бране