Учитељ

пати

Етика и развитак личности у грчкој класичној ларици 567

Док хомерска бољарска етика и Хесиодов сељачки морал наглашавају чување славног имена и респект пред гласом народа као пред неком вишом моћи“, наш антихомерски пркосник веома је самосталан у односу према нормама старог друштвеног поретка, који је као највишу инстанцију суда о људској вредности сматрао јавно мишљење:

Есимиде, ако би човек хтео да води рачуна о том шта ће казати свет, онда ниједан човек не би имао много пријатности од овог живота (фрг. 9).

На стварање таква суда нису утицали само хедонистички разлози него и дубоко познавање велике гомиле, која не може дисати у атмосфери високог морала. Калин (фрг. 117 и Тиртеј (фрг. 1Х 23), видели смо, истичу како цела држава исказује поштовање заслужним покојницима, али

У ових грађана — каже Архилох (фрг. 64) — нико после смрти не ужива поштовање ни част. Више трчимо за милошћу живих докле год живимо, а мртви увек пролазе 310.

Песник мисли на незахвалност непостојане гомиле, што показује и фрг. 68, у коме се хомерско сазнањео људској променљивости (Одисеја ХУШ 136—137) преноси у непосредну садашњост. Гомила се не пење на висине правде, моралности и љубави, и она се, после смрти јаких људи, извлачи из својих мишјих рупа и великог покојника обасипа свакојаким погрдама. Гадећи се на такав поступак Архилох, на кога ће се доцније угледати Солоно, узвикује (фрг. 65):

Није племенито ружеити покојне људе.

Што се тиче религиозно-моралних схватања, Архилох се у свему поверава боговима, који често оне које је већ невоља 0б6орила подижу, а често руше оне који су се високо попели (фрг. 58). Као Хесиод, и он се у својим размишљањима служи басном. Али новина његова јесте у томе што он лисици ставља у уста резоновања да јеи живот животиња подложан осионости и правди и да и ту, као у животу људи, само отац Див може да помогне (фрг. 94) 6“. С тим је у сагласности грчка пословица: „М за псе има Еринија“.5 Архилох још ништа не слути о дубљем схватању живота какво ће имати Солон, и сматра да људима све што имају

даје само срећа и судбина (тор ка ротро (фрг. 8). Рат га је научио да ни у највећој невољи не треба очајавати (фрг. 57) него све јуначки подносити (фрг. 7) и устезати се да се граница између човека и бога прекорачује прекомерним жељама (фрг. 22):

Ја не марим за силно благо Гигово, још завист не свлада ме, божјим делима не заносим се, нити царску жудим власт, за таквим добром моје очи не гину.

в2 Илијада У! 207—211, 419; УП 86—91; Х1 784 ХХП 304; Одисеја ХМ 15, ХАХ 527; ХИЛУ 200; Дела и дани 163.

63 Упор. Плут. Солон 21.

НЕ Низхеј, Тћелиз, Ре ипа Уеграпаћез ро. 218. 65 Рагаеппогг. Ог. 1 897, 20, 1 161, 54.