Учитељ

566 Д-р Малош Ђурић

непријатељство. У град Тас слила се тада сва невоља целе Хеладе (фрг. 54). Само острво „кочи се као хрбат магарчев, обрасло дивљом шумом. Ту нема лепа краја ни мила ни дражесна као што је онај око воде Сирида“ (фрг. 18). Такве околности нагнале су Архилоха да се врати кући на Пар. Да ли је поново, као Алкеј, ушао у политичке борбе, не може се утврдити. Познато је да је поново отишао у војнике, па је, најзад, у борби против Накса пао од руке Накшанина Калонде. — У његове доживљаје приватне природе иде смрт сестрина мужа у таласима (фрг. 7 и 10) и несрећна љубав. Заволео је Необулу, ћерку богатог Ликамба, и верио се, али није имао среће: Необула је одабрала другог, и Ликамб је веридбу развргао (фрг. 95). Архилох му се освећивао тиме што је на њега и његову породицу управљао стрелице својих јамба (на пр. фрг. 88) с толиком мржњом, оштрином и жестином да се причало да су се отац и ћерка од очајања обесили,

Архилохове песме, у којима се огледа страст, љубав, патња, туга, мржња, руг, сарказам, резигнација, припадају свима врстама лирике, али је највећу славу стекао својим „гујиним једом орошеним“ јамбима и еподама, у којима удара у свакојаке жице, али опет исказује и најплеменитије моралне идеје. Отац сатиричне критике, он је постао и њен тип: у Кратиновој комедији Архилоси устао је цео хор Архилоха против искварених Атењана. Док други лиричари упоређују себе са свакојаким птицама, Архилох себе упоређује с јежом (фрг. 103), који се савија и непријатељу прети бодљикама. И док Хомер воли енкомијастично обрађивање ствари, Архилох кори и потсмева себ, али он противнике никад не извргава руглу зато што то хоће, него из племените побуде, и његови критични јамби садрже јаке нормативне елементе, који превазилазе бес индивидуалних прохтева. Стваралачки дух одају и његове елегије, у које је он уносио жар најсубјективнијих осећања и тиме постао узор Мимнерму и Солону.

У Архилоха први пут се појављује поносно осећање духовног самоуобличавања и самопотврђивања. Био је песник и копљаник, и тај свој двоструки позив, војевање лиром и војевање мачем, сам он истиче као нешто нарочито (фрг 1—92):

Ја сам слуга у служби Енијалија владара, али се разумевами у драги дар Муза. У копљу ми је печен хлеб, у копљу ми исмарско вино, копљем се подбочим кад год зажелим да пијем.

Оно што се у Архилохову стваралаштву највише примећује јесте невероватно смела трансформација херојског идеала у првобитно и опште, у природне и сувише природне границе људског бића. Док хомерски јунаци губитак свог штита осећају као смрт своје части и радије би живот жртвовали него ли доживели ту срамоту, нововремски парски витез бацио је свој штит и побегао:

Сада се Сајанин дичи мојим штитом, који сам, беспрекорно своје оружје, оставио у грмљу преко воље, а сам сам умакао смрти; онај штит нека иде с богом; стећи ћу други, који неће бити гори (фрг. 6).

60 Упор. ЈиНап. Алт. Ра!. УП 70, баешс, УП 71, 4. 6 По Сћгузоз!. Ога1. 38, 11 и даље.