Учитељ

[ % |

О пројекту правилника за полагање практ. учиш испшта 575

из недостатака, несавремености и неоправданости извесних захтева у постојећем правилнику, једном речи, из разних услова које тај правилник поставља, од чијих испуњења зависи, и целокупан рад учитељев, и његова лична егзистенција, и школство. Да кажемо просто: садањи правилник не одговара стварној сврси практичног учитељског испита. То произлази јасно из, тако рећи, коренитих измена које су унете у пројекат новог правилника.

Ја сам такође мишљења да је садањи правилник и сувише „школски“ у извесном правцу, да је, што је наглавније, ограничен само на „школско“ кандидатово знање из појединих предмета, без великог обзира на успешну примену тога знања у пракси, у раду, у разреду и народу. По садањем правилнику би један кандидат могао бити слаб учитељ, слаб радник у разреду, и да успешно положи практични испит, ако је само на претходним, писменим и усменим, испитима показао поузданога знања из осталих предмета који се по том правилнику полажу. Са свим је лолично да тежиште целог практичног учитељског испита треба да буде у практичном раду у разреду. Пројекту новога правилника претходили су многи протести од стране учитеља, већином учитељских кандидата за полагање практичног испита, многи предлози, који су резултат анкете створене поводом тога питања, и пројекат је створен на основу тих предлога, пошто су они, по свој прилици, детаљно проучени и продискутовани. Многи протести учитељских кандидата били су оправдани, уколико су, разуме се, били објективни. Објективно говорећи, цео данашњи систем испитивања на практичном учитељском испиту произлази и из многих других разлога који су често такве природе да се не могу уклонити. Пре свега, састав испитивачке и оцењивачке комисије. По постојећем правилнику у састав комисије улазе наставници учитељских школа и један учитељ. По данашњем стању, у учитељским школама већина наставника је са факултетском спремом, чак и они наставници који предају ученицима методику предмета у основној школи и школски рад. Људима који се баве питањима наше средње, стручне и више наставе, познато је врло добро да данашња настава на универзитету има мало стварне везе са наставом у средњој школи, нарочито кад се тиче педагошко-методске спреме наставника; са наставом и потребама учитељске школе или те везе нема, тако рећи, никако. Наставник, који са универзитета дође у средњу школу, упућен је, нарочито у методској обради предмета, најчешће себи самом. Он сам мора да ствара методе, схватања, сам да израђује путеве, сам да, колико то зна, дочарава циљеве и значај средње школе. Дуже или краће времена његов рад у школи је тражење путева и лутања. Разуме се, да су ретки они који на томе путу нису имали скретања. У каквој су ситуацији такви наставници кад дођу у учитељску школу, са којом, прво они лично, а затим целокупно њихово школовање, немају често апсолутно ничег заједничког» Каква су лутања и скретања таквих наставника» Вероватно много чешћа и по својим последицама много значајнија. Правилна оријентација је овим последњим наставницима много тежа но оним