Учитељ

716 Библиографија

кованија наша психичка делатност, тј. то више условних рефлекса може бити створено. :

„Једва да може подлежати сумњи — каже Павлов — да апсолутно свака, чак и најбевначајнија појава, само ако се једном изолује анализаторима дате животиње, може н мора да се, раније или касније, при одговарајућим условима, нокаже специјалним покретачем ове или оне делатности животиње“.

Условин рефлексп л најподробнији рад анализатора чине основу више нервне делатности, чије је место велика полутина великога мозга, док су безусловни рефлекси и грубља анализа функције нижих делова централног нервног система. По мишљењу Павлова, установивши и разликујући те две делатности (условне рефлексе н рад аналнзатора), увидећемо, да оне толико много обухватају, да је чак тешко претставити шта остаје ван тога.

„Делокупна нервна делатност, целокупно поназпање више животиње, обухваћени су фактима узбуђења, кочења, концентрације, ираднације, кретања. по нервном путу како узбуђења, тако н кочења, узајамног утицаја (индикције) кочења на узбуђење и обратно, појаве приближавања и удаљавања пута између различитих тачака система, појаве анализе свега спољашњег и унутрашњег, што се догађа у самом организму.

На тој основи И. П. Павлов одбија да — у области истраживања психе животиња — примени обичне пенхолошке термине. „Зоопснхолови — тврди он — говорили су о способности разликовања, памћења, способности закљу-

чивања, разочарење животиње нтд. у најразноврснијим комбинацијама. Стварно пак, у нервној маси су имале места само нраднације конзеквентне концентрације процеса кочења, познавање чета нам је давало могућност апсолутно тачног (датумског) претсказивања појава“.

Нека читаоце не збуни то, што се у Павловљевој књизи првенствено говори о експериментима на животињама: низ закључака, без сваког двоумљења, може се пренети и на човека. Павловљева „рефлексологија“ није систем пепхологије, још је далеко од тога.

Физнолошка пак истраживања Павлова не уништавају значај традиционалне пенхологије, радове њених највећих претставника. Заснована скоро некључиво на самопосматрању, тј. на методу који не може дати научно неоспорне резултате, она се збиља не може примити од стране психолога — материјалиста, у целини. Али се не могу затворити очи пред неоспорним фактом самог постојања субјективног посматрања од стране. човека властитих пеинхичких процеса, које се, како изгледа, такође појављује као основно својство живе материје. Нека је то посматрање — пише Пинкевич — у другом бићу недоступно пепосредно експерименталном н подробном изучавању, — оно у толико не мање постоји, ма да би, со тачке гледишта неких „филозофа без матефизике“, било немогуће доказатт његово постојање.

1. П. Павлов то осећа, јер довољно смело подвлачи да он не одриче пеихолотију. Он поштује напоре у раду старих ин најновијих пенхолога, алн сматра. тај њихов рад „страшно нееокономним“.

Само неколико речи о нашем преводу (1 део) знамените књиге МИ. Пегровића Павлова.

И поред тога што се с правом преводиоцу може гамерити на недовољном удубљивању у ствар, нарочито с обзиром на језичну — стилистичку страну. читалац „Условних рефлекса“ дугује велику захвалност како издавачу, тако ин преводноцу. Јер, објављивање Павловљеве књите пружа читаоцима драгоцена пекуства највећег руског научника н његових сарадника покупљена на двадесетотодишњој пракси објективног изучавања више нервне делатности животиња.

Велибор Перуничић

6) Дечје књиге

Драг. П. Илић: Југословенски народни владари и великани (историјске слике за школе п народ), Београд 1936, 909, стр. 224, ценаг Издање пишчево. Са 60 слика у тексту од Б. Муановића. — Све што је најбоље у историји Југословена стварано је из превелике љубави за отаџбину, увек руковођено и осветљавано правдом и истином. Начелу Отаџбина служи и ова књига г. Илића, већ давно познатог и истакнутог педагошког писца. И да би код наше омладине, пн најшнрих слојева народних, рад на добру Отаџбине постао највиши принцим — потребно је целокупно васпитање спровести у том циљу. Наша историја нао-

Ер