Учитељ

614 Гојко Нешић

доцније извршили све формалности. (Видети чланак О побратимствима код сеоских младића у књизи Душевни живот сеоске младежи од С. Поповића и сарадника, Београд, 1932). У прво време живели су као прави побратими, одлазили су један другоме, помагали се итд. Међутим, доцније се та веза изгубила. Она је створена ради узајамног материјалног потпомагања. Један младић је хармоникаш, други помоћник државног шумара. Првоме младићу су родитељи одобравали поступак: „Ако си се побратимиа сас В. Он је шумар, има паре, па ће да дава он кад се напије! Не жали тај кад има!“ Други младић воли да води коло, и сматрао је да ће његов побратим да му свира „бађава“. И када је први младић продао хармонику, није имао више потребу за својим побратимом, а ни овоме он није био потребан. Краткотрајна су н она побратимства која се стварају међу друговима који се састају ради картања и пијанчења. Један другог стално прати у таквим пословима и, да би имали што веће користи, побратиме се с тим да ће, када играју карте са неким странцем, „да га опељеше све“ или да се узајамно помажу при игрању карата са странцима. Јаче су наклоњени један другоме када им послови добро иду. „Ја н мој побратим смо богови за карте!“ Ту је и пијанка и побратими се љубе. А када им посао не иде добро, узајамно се оптужују за успехе, псују се и свађају. Тако се после каквог пораза чује: „То ми побратим учини, те ја изгуби од онога Василију! Намигне ми погрешно, и ја, место кец, бацим пуб, и — све отиде!“ (Петнаести младић од 22 године). — Супротно том побратимству је оно које проистиче из душевне потребе. Најчешће се јавља када један младић спасе другог, па, да би успомена била трајна, да избављени младић не би заборавио оног који га је спасао, и да се не би огрешио о њега („то је највећи грех“), младићи се братиме. То побратимство поштују сви укућани, па и цела породица тих младића. Та веза се сматра најсветијом, не сме никако да се окаља. Често пазе да не раде заједничке послове, „да се не бн замерили, не дају својој деци да се друже, да заједно чувају стоку у пољу, јер може да се деси да се посвађав, а то не ваља“. Ако се узајамно помажу, гледају строго да се не замере један другоме, па чак и дају нешто више. Синовима родитељи кажу: »Чувајте се, волите се, али боље би било да не радите заједно, може да се деси да се нешто посвађате! Но боље гледајте сваки своју послу!“ — Да би младићи сачували успомену на „лепо слагање“ из доба младости, често се куме. Побратимство и кумство се у овом крају сматрају као најјаче душевне везе, „род“ бина“. „Већи је гре' кад увредиш кума или побратима но својега редитеља!“ — Уколико дубље улазимо у планински крај, налазимо све чешће побратимства; она су, напротив, све ређа уколико се приближујемо Морави; шта више, у последње време се посте: пено губе. (У селима близу вароши често се може чути: „Не верујем ни у брата, ни у побратима!“ и: „Шта ми може побратим помогне» Ништа!“).

Ретка су права, дуготрајна пријатељства. Она се стварају код младића из чисто духовне потребе. Родитељи утичу свесно на

арене