Учитељ

Филозофија и настава 617

Филозофија и настава

— Од Милоша Р. Милошевића —

2. Супротна диалектичка гледишта.

Напред изложеним схватањем, да је Кант у антиномији биће — вредност, оним својим „као да“, поставио прелаз, да је тиме место бића узео идеју, не само Бога него и душе и света као целине, можда се више рекло него што би се, држећи се строго Кантових речи, смело и могло рећи. Зато то наше разумевање треба узети у диалектичком смислу самога „као да“, тј. као да је то Кант хтео рећи и као да нас је упутио да тако мислимо и кажемо. То диалектичко важење (које је уосталом и Либерт усвојио за допуштено) налазимо претпоставком, да би замишљени категорички императив и морални закон у нама постао идејасила, која доиста и може оно што се хоће, што се идејом категоричког императива и моралног закона у нама наређује. Моралистичку вредност те идеје или императива, моралног закона, обојеног религиским привидом, показује максима: „Кад ти хоћеш морално да делаш, то ти мораш тако чинити као да је то теби Бог заповедио“.

Дакле, место бића Бога и његове директне заповеди долази једна морална вредност, прибављена идејом Бога, посредованом везом „као да“. Ово „као да“ је — наместо: Бог је заповедио поставило норму: Ти мораш (тј. ти требаш) тако да чиниш као да ти је Бог заповедио. Да је тако посредована веза између бића и вредности (Зелл — 5оПеп), религиозно обојена, показује Фор. бергов додатак тој поставци: „А кад ти тако поступаш, показујеш управо тиме, да ти имаш религију“.

У духу такве религије и моралности ми стварамо, рекао је даље Ланге, један потпунији свет, свет идеала, свет песништва, и тиме идализујемо живот. Те идеје, ти идеали показују се, по Вајингеру, као корисне фикције, које чине идеалну страну религиозног живота. У том духу развијао је Фихте филозофију религије песништа, идеја, филозофију вере у своје Ја, које ствара и изравнава супротности према Не-ја. У сличном и до супрот“ ности различном духу учења развијао се Хегелов идеалистички реализам, који је пошао од објективно космичкога гледишта, насупрот субјективно психолошком гледишту Фихтеа. У сваком наведеном случају утврђује се идеја божанске доброте, апсолутна идеја добра, која задобија власт над нашом и друштвеном вољом. Истим начином, оним диалектичким „као да“, кроз фикције и поезију, митским начином, укорењују се идеје о вечности душе и света, које са идејом Бога показују узајамне односе и упливе. Тим начином се из унутрашњости ума, из идеја, прелази на спољну страну диалектичког кретања, мишљења и сазнања, као што се из семена и клице развија видљива биљка, као што из јајета излази развијено пиле. То је сасвим природни пут развитка и самога духа.