Учитељ

618 Милош Р. Малошевић

У правцу из унутрашњости ка спољашњости развијало се и Шопенхауерово учење о „свету као вољи и претстави“, то јест од воље као бића ка претстави као вредности. Па баш ако се воља и не би схватила сама као биће, она је у њему као његов битни и најунутрашњији саставни део, док је претстава, ОДН. мисао, идеја — творевина, испољење воље или бића. Према томе, воља је чисто динамичке природе, унутрашњи узрок методичког кретања, којим управља претстава или му пружа побуде, мотиве. У систему претставе могу у још већој мери појачавати немир или упливисати умирујући. Први случај настаје код нехармоничности, други код хармонисаних и уједињених, код надмашених противности. Систем је у смислу синтезе, јединства, хармоније цвет и плод једног диалектичког кретања, развитка, сазнања, стварања.

Хербартово учење тече обрнутим правцем према Шопенхаубровом: од претставе ка вољи. Њему је претстава матафизичко »дав Кеаје«. А из односа претстава, из њихове динамике и механике појављује се воља, не као узрок, већ као последица покрета. То би био пут који води од система ка методи. Но како нв до система треба доћи по извесном методском начину, значи да метода исто тако претходи као што и следује систему. Следовање систему одводи у примену стеченог и системом утврђеног знања. Па ако методи, која доводи до система, припадају процеси апализе и синтезе, асоциације и система, онда методи која одводи У примену припадају једним делом они методолошки принципи који су садржани у систему, другим посебни који припадају искључиво примени.') Али, метода може да одведе и даље од примене, тако да се тиме нарушава један и ствара други систем, ту] започиње нов процес сазнања и учења, који се завршује новим системом и све даље обнавља, тако да се показује овај кружни ток: метода — систем — метода — систем...

Према томе, метода обележава један, а систем други крај процеса сазнања, учења и стварања или развитка и образовања. „Метода“ обележава почетни и покретни, „систем“ завршни и уставни принцип. Усто „систем“ је још и почетни крај новог покрета, извориште новог тока мисли. Стога је немогуће рећи који принцип или крај показује већу вредност, леви или десни, доњи или горњи. Међутим, Либерт, придајући не само већу него и сувишну, па и једнострану вредност левој страни, он у замеркама, које чини Хегеловој диалектичкој методи, узима у оцену и потцењује њену спољну страну, налазећи да је ова сувише и једнострано заступљена. Ако би то доиста био случај са Хегеловом диалектиком, што није, онда то не би била нимало већа погрешка од оне коју чини Либерт у супротном смислу. А он налази, да је Хегелова диалектичка метода одвећ слабо динамична и по томе недовољно диалектична. Јер, вели, „код њега диалектика не припада бићу, не припада унутрашњости ума“, који је „у излагању

%) Види о томе моје: Наставне методе; | део, чланак „Опстем и ортанскотенетички принцип“, стр. 119—149.

рана

ПА