Учитељ

Филозофија пи насшава 619

Хегела одвећ утврђено јединство... Истицање диалектичког карактера свега догађања важи само за спољну страну... За Хегела трења и антиномије не засецају дубоко, да би нагризале и саму супстанцу ума. Свуда се показује изглађивање, ставља се воља за решењем. У основи игра ума не носи беспоштедно, немилосрдно трагични карактер, који се показује у чулном опажању. Филозофски подубљено, апсолутним сазнањем заоштрено око опажа свуда тиху узвишеност умно затвореног постања, које је поуздано у свој пут и свој циљ. Њему постигнуће циља није недостижни далеки задатак, не прост постулат, према коме човек болно погледа, да га нигде не постигне, да га никад не може остварити. Таква трагична диалектика по Хегелу не стоји у унутрашњости постања. Већ свуда и увек постање достиже до хармоније, изражава се у хармоничним сликама... Ко се стави под уплив овог Хегтеловог тумачења тока и смисла светског догађања, ко је у себе примио хуманистички и хармонистички дух оне хармонизујуће филозофије ума, тај мора у истини у себе примити расположење мира, извесности у надмашењу свих диалектичких завитлавања. С тим и Хегел спада, он управо у првој линији, у помагаче противу сваког животног страха“ (281—283).

Да Либерт и сувише наглашује животну трагику, што од води у песимизам или овоме само широм отвара врата, као што одводи и самом антихуманистичком и антихармонистичком схватању живота, то, поред свега његовог субјективно-логичког увидања и извртања, доказује његово „критичко-априористичко схватање“) „Мотив таквог постављања границе је у свима таквим случајевима, као што показује пример Шопенхауеров, укорењени песимизам и сентиментални светски бол. Из нерасположења према човековој моћи разума потиче за песимистичко држање духа ду“ боко омаловажавање предмета, на који се односи разум. Пошто је овај предмет свет искуства или појава, то под притиском онога схватања појам појаве добија песимистичку ноту; појава се схвата као нешто пролазно, ништавно, она се обележава као варљиви вео, као фикција и празна обмана“. Узалуд се потом покушава да ублажи то потцењивање вредности објективног сазнања, кад се каже: „Кад тврдимо, можда у једном налету песимизма, да је свет сазнања само пролазна појава без трајања и без величине, то већ ова субјективна одлика претпоставља важност објективних услова сазнања... Овај априористички појам појаве је раван појму предмета и објекта. Онај појам је теориски а никакав појам вредности гледишта на свет. >)

Диалектичко учење Либертово често постаје инконзеквентно, и још чешће се своди на просту игру речи. Томе се за даљи пример може навести, опет из његове Теорије сазнања, приказивање рационалистичког схватања онтолошког доказа бића Бога, које он држи за наивно, па ипак му придаје извесно признање, а то признање, по Либерту, захтева „рационална и надрационална на-

г) Тлеђен, Епкепитећеопе. 1 84. 5.856. 2 На нстом месту стр. 92 и 98.