Учитељ

620 Милош Р. Милошевић

вала разума , кога „достојанственим и великим не чини одрицање већ трагични хероизам труда. Да се ограничени разум, вели Л., својим слабим средствима одважује на безгранични задатак, чини га племенитим више него увиђавно самоограничење“ (80). Таквим схватањем разум дакле не показује мудрост самоограничења, већ доказује управо лудост безграничног и безуспешног доказивања Онога што се не може доказати, у што се може само веровати. А што тиме један кантовац обилази Кантово мудро ограничење, то није стога што Либерт хоће да докаже важност самог тога и сваког другог доказа бића Бога, већ зато што би хтео, да „формалнологичко-систематско“ и „формално-силогистичко“ доказивање докаже важност „метафизике као такве науке која поступа по једној апсолутној методи“, по „Оособеном формално-силогистичком поступању сазнања“. Да сазнање по таквој методи стварно ништа не сазнаје и не доказује, већ се окреће у кругу и своди на безначајне обрте речи, то показују честе овакве фигуре: » Мт Мепзећеп зсћејпеп шп5 дЧез Зејпа ега! дапп тапх чјсћег 71 Реп, мепп У: шт фФфезез Зејп аисћ уубзеп ипа Ффезез МИззеп !п Фе Богт Чег зтећегћен К]ејдеп, ез ајко ђелејзел« (ДЕ

Исто се показује у третирању такозваног космолошког доказа, по категорији и принципу каузалитета, који се стварно односи на егзистенцију свих чулних појава, на питање Зашто код ствари. И овде Либертова „апсолутна метода“ осећа се способном да унеколико обнови важност питања и доказа, који се односе „на највиши узрок (Бога)“, на оно „што је иза појава као дата основа. А оправдање овог питања лежи у непоколебљивој извесности, да таква основа егзистује“ и што се тиме „управо поставља ред појава, и то ред највеће чврстине. Јер свака појава осим њене припадности једном емпиричком току схвата се ЈОШ као дејство и излив једне апсолутне праоснове... ајг Ег-бспепипе етез Абзојшеп« (83).

Либертово учење се не може ухватити и чврсто држати с једног краја, јер се у свакој подесној му прилици изокреће, тако да увек има места у којима оно може наћи изговора за оно што би му се замерило на другим местима. Тако се показује и код „фиЗзико-теолошког или телеолошког доказа“ бића Бога. „Са свођењем емпиричког реда на божанског носиоца ми нужним начином везујемо уверење, да између њега и Бога влада пуномислени, пуноциљни однос... Опажање непоречне целисходности света појачава нашу веру, како вели Кант, у највишег проузроковача до необоривог уверења“. Али одмах затим то се теолошко схватање изврће у чисто рационалистичко-телеолошко, кад се каже и подвлачи: „Постављање питања циља је априористично дело духа; појам циља припада основним појмовима (категоријама) нашега мишљења. Питање о циљу спонтано избија из бића ума, јер је сам ум целисходно јединство, он је телеолошки систем, и свака његова функција и операција, нпр. постављање питања, је слика циља“. И „морална тенденција човекова неодољиво захтева, да стварност буде испуњена и измајсторисана циљевима. И као што из ове иманентне тежње за циљем проистиче

===