Учитељ

Дечје самосталне игре некад и сад 633

не кажем све, разликује од прошлости. Васпитни смерови данашњих дечјих игара нису као негдашњи, ма да би требали да се потпуно поклапају, пошто општи циљ васпитања није промењен за последњих више десетина година. Игре као васпитно средство не пружају ону корист коју требају да пруже, јер више нису ни у оној форми. Питање је онда које су самосталне дечје игре некад постојале, као и шта су пружале, а затим које су данас и шта од њих добијамо.

Негдашње дечје игре биле су углавном, лоптом. „алајтопи“, „с коња на магарца“, „мете у бежању“, „вардање , „нека бије, нека бије, лопта дије“', „ари, бари, жежи, бежи“, „гума“, и слично; клисом: „мете“ и „машке ; орасима: „купе и „змије , а уз го бацање камена у разним формама, бацање мотке, „три корака“, „труле кобиле“, „ани-џајес“, „понедеоник, удорак.. | „ ркер „жмурке“, „шуге“, „робова“, „ко је стари чика...“ итд., итд. Масу ових игара поред мушке изводила су и женска деца, која су имала и своје специјалне игре, као врло лепо комбиноване игре са лоптом и лутком.

Све ове негдашње дечје игре биле су друштвеног карактера и самим тим у свакој прилици изразито истицале добре особине истих. Ангажовањем целог тела, одлично су утицале на развијање дечјег тела; док је лепота истих утицала на облагорођавање дечјег духа. Лепо комбиноване игре, поред телесне користи, стварале су дивну дечју душу, која се идеално манифестовала у великом дружељубљу и правилном схватању лепог, доброг и корисног. Здраво се дете увек одушевљавало игром, а њене финесе у колико постоје сасвим природно улазе у дечју душу или утичу на развијање његовог тела.

Данашња, пак, деца самосталне игре имају врло мало или још боље рећи немају их, а у колико оне постоје то су само имитације игре старијих (младића и људи) или сличне заосталим деловима старих игара. Мушка се деца данас самостално одушевљавају само игром футбала, а ретко чиме другим; изводећи све без икаквог плана и система. Њих у школским двориштима или другде, за време одмора, видимо разбијене и у некој несређеној, несистематској јурњави, боље рећи гурњави. Негде се рву, крију лопту, или са девојчицама (односно по угледу на њих) играју „школица“ или прескачу конопац. Данашње девојчице скоро друге игре и немају осим поменутих или лоптања.

У оваквом стању ствари природан закључак долази, да су негдашње самосталне дечје игре биле корисније по здравље и васпитање деце. Нема више међу децом оног великог дружељубља, које је негда постојало. Мало је другарског пожртвовања, што се јасно види у врло честим ученичким међусобним па чак и безразложним тужакањима. Мало је планског рада у игри на развијању тела, као што је у њима и мало и естетике, па природно и естетичког васпитања. Мало је, дакле, свега онога што се од дечјих игара тражи, а у корист образовања и васпитања нараштаја.