Учитељ

и кашаи аса === сатни“

"развиће интелитенције у првом реду једно развиће растењем и сазревањем, „дакле развиће дара." Дар је наслеђена диспозиција за интелитенцију и „за сваког појединца је дат једном за свагда. Али кад је у питању читав народни подмладак, дар је нешто што зависи донекле и од воље и разумевања једног народа за те социјалне вредности.“ Борба против алкохолизма, сифилиса, бракова. између слабоумних и др. чиниоци чине 'мното за повећање броја инте„литентне деце. Писац сматра да је „интелитентност матера значајнија за ква„литет подмлатка нето интелитентност отаца.“ Веза између растења, неправилног храњења, болести (нарочито „извесних жлевда“), претоваривање памћења и др. чинилаца и развића интелитенције очита је. Зато су првих пет година дечјег живота „најважније п за растење његова мозга и за развиће његова дара. Да ли ће дете бити слабоумно или даровито, то се види већ до шесте године; али у ком правцу ће показати већи дар, то се не види обично пре доба пубертета.“

На шштање: да ли је могуће развијање интелитенције њеном употребом п вежбањем; — писац одговара позитивно, Да се интелитенција успешно упо-треби. потребно је да постоји довољан дар, исправна чула и мишићи, довољно „знања, саморадња, правилни нагони, интерес и воља. „Зато човек развије своје способности обично у оном правцу за који има интереса и воље. Вежбање нителитенције треба почети „физичким савлађивањем тешкоћа (као у скау"тизму п спорту) и тек после тога да пређе на савлађивање тешкоћа мишљењем, на пр. у интелектуалним играма.“ Вера у себе, када постоје остали добри _услови, значи врло много, а осећај ниже вредности („комплеке инфериорности“) кочи интелигенцију. Интелигенција мора бити „интензивно и многострано “3а"послена.“ Интелитенција је несумњиво „стечена извежбаност пажње и мишљења“ у вези са развијеним даром. Отуда велики значај васпитања у овом домену. “Оно олакшава, с једне стране „а кочи — с друге стране. Оно исправља, преду-пређује, ствара погодне услове, негује, „снабдева интелитенцију оруђима за рад, -знањима и симболима какве тражи данашњи живот, оно уводи у методе рада, негује ведрину, „подиже веру код омладине у себе н у будућност народну и „бори се против комплекса инфериорности у омладине.

У пространој литератури прегледа о вежбањима за интелигенцију, писац

је издвојио четири главна вежбања: „1) вежбања воље, као способности за вољну пажњу; 2) нетовање интереса, као способности за спонтану пажњу; 8) -вежбање мишљења, пли тачније способности за нове нијансе и комбинације идеја и 4) вежбање интелитенције малог детета.“ Да се постигне широка изве· жбаност, потребни су: дар, искуство, појмови, памћење, методи рада, воља и вештина, за употребу пажње и мишљења. ' „Интелигентност, по писцу, је интелитенција која с успехом решава # теже, сложеније и суптилније проблеме мишљења п делања. Интелигентност народног подмлатка зависи: од снате и броја даровитих, њихове извежбаносги, "количине п квалитета. оруђа, од интереса, вештине употребе сната интелитенције, „здравља, повољних спољних услова за рад.

На крају је наведена пространа домаћа и страна литература. Студија је писана доста лако али и јако сажето, што је нарочита карактеристика стила нашег д-р Ракића. Можемо да зажалимо зашто нас писац није обрадовао нетким својим пространијим делом у коме би изнео цео свој поглед на васпитни "проблем. То од њега очекујемо. Ова се студија сама собом препоручује, те је ти није потребна наша нарочита препорука. >

Д-р Слободан Поповић: Психологија младости и методика средњошколске "наставе —- Београд 1936, 50, стр. 16, цена; Ивдање пишшчево. — Писац се већ -видно истакао својим оригиналним пепитивањима психологије наше омладине "и доста је пространо организовао ова испитивања у најширим народним масама "преко својих ђака, сада учитеља народних школа, који са једном значајном 60слидношћу врше овај тежак, пипав али и захвалан научни посао на самом терену. У горњој студији д-р Поповић кратко баца снажно заснован преглед на везу памеђу средњошколске методике и психологије младости. Полазни став "ове студије је: „Методика наставе, као ни теорија васпитања младежи, не може «се замислити без психологије младости као подлоге: нужно је познавати младо биће, њетов душевни живот, његов развој, да би настава имала васпитни ути"цај“. Кроз целу студију наглашена је веза између психологије младости и ме-тодика појединих предмета, да се ова студија заиста сматра као увод у пре_давања методике на В. ШП. школи, која писац држи већ више од године дана.