Учитељ

117

танина zrna ae iz

и дијалектици. Али се несумњива, права истина, овде може врло лако доказати. Наиме, Енгелсов текст који наводи г. Поповић гласи управо овако: „... дијалектика није ништа друго до наука о општим законима кретања и развитка, природе, људског друштва и мишљења“.) Нема сумње да је ово сасвим друга ствар. Г. Поповићево схватање основног закона дијалектике и неправилан коментар који је у савршеној супротности са бићем, сржи дијалектике и дијалектичког материјализма дезавуише саму основу дијалектике и у ствари је само природна последица „критичарског метода“ наших критичара. Свакако постоји овде велико задовољство: Најпре се противнику стави глупост у уста а онда се та подметнута глупост, изврнута и искривљена мисао жестоко нападне и, као што је сасвим разумљиво, односи се над њим победа. И човек је извршио своју грађанску дужност. На такав начин се могу оборити сви досадашњи научни системи: то не захтева много времена и посла, а доноси пуно славе, Јасно је да су сва ова сањарења, без икаквог устручавања, г. Поповића о некој „метафизици“ марксистичке дијалектике његова сопствена измишљотина. Констатација о метафизичком карактеру дијалектике није тачна из простог разлога што у метафизику никако не може да уђе дијалектичко тумачење света које у последњој линији остаје у оквиру стварности. Само она тумачења која траже узроке бивању изнад природе могу се назвати метафизичким. Дакле, није ни мало смешно што се марксисти боре против метафизике, већ што г. Поповић тврди да су марксисти метафизичари.

„У својој мистифицираној форми дијалектика је била немачка мода, јер изгледа оправдава постојећи поредак ствари. У својој рационалној форми она је страх и трепет реакционарној класи и њеним теоретичарима, по томе што она, поред позитивног објашњења постојећег реда ствари, објашњава истовремено и његову негацију и његово неизбежно пропадање, по томе што она посматра сваку дату форму у току кретања, дакле, са њене пролазне стране, по томе што она не застаје ни пред чиме, пошто је у својој суштини критичка и борбена“. (Маркс). — Маркс и Енгелс, продирући у суштину природних наука и антиципирајући најновију револуцију у физици, очистили су, још почетком друге половине прошлог века, материјализам од механичке једностраности: они су материјализму дали модерну, дијалектичку форму, која је у најпунијој сагласности са свима резултатима савремене науке ")

Марксистичка дијалектика почива на материјалистичком схватању света. Она би пала када би пало и ово схватање. А без дијалектике материјалистичка теорија сазнања је непотпуна, па шта више и немогућа. Код Хегела се дијалектика подудара са метафизиком. Марксистичка дијалектика се ослања на учење о природи („Природа је пробни камен дијалектике“ — Енгелс"). Мате-

1) Енгелс: Анти-Диринг, изд. Научне библиотеке, Загреб, 1934 г. стр. 162;

2) Др. С. М. Марковић: Из науке и филозофије, стр. 67—68 Изд. Геце Кона, 1925, Београд. :

5) Маркс је како то он сем каже, поставио Хегелову дијалектику с главе на ноге.