Учитељ

епоха (ма да се то ретко кад догађа) не разуме своје велике мислиоце.

Укратко сам одговорио на питања г. Поповића. Наравно, не мислим да би то било све што би могло да се одговори. Простор листа не допушта више да се на сваком питању детаљно задржим и ја сам се зато ограничио на излагање најосновнијих гледишта.

На крају можемо додати још и ово: кад је „марксизам далеко и од добро и солидно засноване теорије, а камо ли да је наука“, како онда изгледа она „теорија“ и она „наука“ коју г. Поповић брани, а која хоће да се на врло јевтин начин обрачуна са дијалектичким материјализмом. Зар она не потсећа (да се послужимо изразом г. Поповића да би остали на научној висини) на улично разметање и расправљање.

Присталице идеалистичког схватања историјског збивања већ су толико пута отсецали главу дијалектичком и историјском материјализму. И г. Поповић је пошао истим трагом. Као и остали „критичари“, и он врло претенциозно говори о Марксовим и Енгелсовим „заблудама“, „нелогичностима“ и „противречностима“. Настојећи да се у своме излагању ослони на ауторитет „науке“, г. Поповић ласка себи да је дао критику како дијалектике тако и материјалистичког схватања историје, а у ствари стоји дубоко испод обојега.

На последња питање г. Поповића, која су сасвим провидна и капциозна, не мислим да одговарам.

ЦВЕТКО Ђ. ПОПОВИЋ:

Дискусија о васпитном значају бајки

Своје схватање о васпитној вредности бајке изнео сами образложио, мислим, довољно. („Учитељ“ за март 1935 г. и за март 1936 г.) Г. Р. Теодосић, уместо да се држи чињеница на којима ја заснивам своје излагање, отишао је сасвим устрану: он разлаже, објашњава и брани марксизам! — Због тога, ни први пут ни сада, не одговарам му због њега и његовог политичког убеђења, него му одговарам што је то своје политичко убеђење почео да излаже и у „Учитељу“. Ценим настојање „Учитеља“ да буде и остане Педагошки часопис, а не часопис за политичка разрачунавање. Ни по начину писања г. Теодосић не заслужује одговор, јер је показао, да није за објективно и научно расправљање.

|;

Где је тај психолог и педагог која не признаје, не само духовну еволуцију, него и еволуцију уопште. Само сви не видимо и не признајемо ону еволуцију и ону линију развитка, коју проповедају Маркс и Енгелс. Ето, у томе грму лежи лец. Ја о бајци расправљам на основу психологије и педагогике, а г. Теодосић на основу — марксистичке дијалектике. Ја своје схватање поткрепљујем мишљењем познатих и признатих научних ауторитета,