Учитељ

а г. Теодосић вели: „Питање које ми третирамо не спада у област знања где је потребно позивати се на ауторитете. И г. Поповић, као професор педагогике, не даје таквим ставом ни мало убедљивости стварима које жели да докаже. Јер, најзад јасно је да се основно питање: да ли бајка утиче више позитивно или више негативно на духовни развитак детета, ауторитатирно реши, треба да нам је линија духовног развитка код деце тако откривена и доступна да би се на основу ње могло нешто евидентније доказати. Поред свих метода којима данашња наука располаже, моје је уверење да та могућност не постоји.“ — И зато се г. Теодосић и не осврће на мишљења досадашњих испитивача дечијег душевног живота, него једно чисто психолошко-педагошко питање жели да реши помоћу марксистичког учења. У првом чланку он је сасвим јасан. „Не можеио и не треба да ограничимо своју активност никаквим „педолошким“ принципима. Наши принципи то су друштвена средина, друштвени интереси, правични политички поредак који указује на тачније путеве који ће повести дете у једно од срећнијих царстава — у царство радосног рада и радосног живота.“ Дакле, за решавање питања о васпитној вредности бајке нису меродавни принципи педологије (науке о детету), него принципи политике и то само оне засноване на марксистичком учењу. Заиста се оправдано намеће питање, да ли се уопште треба освртати на овакве бесмислице.

Нисам ја „само казао“ да постоји веза између човека као таквог и бајке, него сам покушао и да докажем помоћу суштине фантазије и њене улоге у човечијем животу. Ако г. Теодосић полазећи са свог гледишта не признаје та излагања и једноставно преко њих прелази, шта ја могу, али није у реду да тврди да сам „само казао“. — Опширна излагања о биогенетском закону, за који г. Теодосић сасвим у свом смислу тврди, да су „многи напредни педогози открили класну, реакционарну страну покушаја западно-европских научника“ — сасвим су излишна, јер ја се нигде нисам позвао на биогенетски закон, а чињеницу, да духовни живот детета у многоме личи на духовни живот примитивних људи, не спори, ваљда, ни сам г. Теодосић.

Сасвим сам начисто са основном садржином чланка г. Теодосића и никакве противречности нема кад сам у почетку рекао да је он против васпитне вредности бајке, а после, да јој признаје велику васпитну вредност. Наиме, сваки је читалац приметио да г. Теодосић разликује две врсте бајки, једне које имају фантастичну, иреалну садржину, и друге, које имају измишљену, али не и немогућу садржину. Оваква подела бајки омогућила је и она моја два суда. Г. Теодосић је против бајки са фантастичном садржином, а ја тврдим да оне имају свој позитивни смисао, па према томе и васпитну вредност; он је само за бајке са измишљеном али могућом содржином, а ја тврдим да то уопште нису бајке, него приче (бар тако учи теорија књижевности). Нејасност је створио сам г. Теодосић својим чудним појмом о бајци. Он признаје да бајке утичу на васпитање детета, али не одобрава правац у којем, по његовом мишљењу, оне утичу на дете. Зато