Учитељ

130 _______ | __________------

дети, а ја сам то у својим списима већ одавно опширно изложи“ на основу многих места из Маркс-Енгелсових списа, да појам „економских односа“ у марксизму губи сваки смисао, ако се ти односи не схвате као духовни односи, на име као радни односи подруштвењеног (социјализираног) човека. — Тако је материјалистичко схватање историје, правилно схваћено, један монизам, и то не један материјалистички већ један духовни монизам“. (Материријалистичко схватање историје и дијалектика — превео Ж. Цветковић, Београд 1983). — Дакле, видимо, да се сами марксисти не слажу у основним питањима марксизма и није никакво ни „подметање“, ни „извртање“, ни „измишљање“ кад се то констатује. С горњим питањем је у вези читав низ проблема: тврдити да „историски материјализам чини тек историју законитом — чији се ход може научно предвидети“ (Жив. Цветковић: Историски материјализам — Београд 1924 г) и истовремено потврдити да људи праве сами своју историју, што се све, и једно и друго, богато поткрепљује Марксовим и Енгелсовим цитатима; тврдити да у некомунистичком друштву привредни односи одређују идеолошке односе, а у комунистичком обрнуто, идеолошки одређују економске; тврдити да само народне масе стварају историју, али истовремено да и појединци играју важну улогу у животу ј дног народа итд. итд. — све су то питања која траже темељно пречишћавање јер садрже у себи противречности и марксистичка литература је богата разноврсним објашњавањима и тумачењима и сваким даном се јављају све нова и нова „једино правилна“ схватања. Тако, само да наведем два-три примера, немац Роберт Михелс, присталица Сореловог револуционарног синдикализма вели, да они заступају „прави ортодоксни марксизам који су очистили од премазивања учињених од стране Марксових епигона, а највише од стране Енгелса!“ — Лењин 1917 г. изјављује: „Наш задатак у првој линији састоји се у поновном успостављању правог Марксовог учења“. Белгиски марксиста Анри де Ман, у настојању да спасе марксизам од фатализма у економском материјализму, одлучно се обара на Марксову концепцију класне борбе (Криза социјалистичке доктрине, др М. Косић „Друштвени живот“ бр.3 1930 г.). Данас смо савременици непоштедне борбе не само идеолошке него чак и физичке, између троцкиста и стаљиниста, а ко зна какве ће нам нове тумаче марксизма донети најближа будућност. Па зар је онда огледало криво што је лице ружно: — У међусобној борби око „јединог правог“ тумачења, марксисти се називају фалсификатори, слугама капитализма, слугама буржоазије, варалицама итд. (Г. Зиновјев и Н. Лењин: Социјализам и рат 1915 г. цитирано по Зомбартовом делу: Социјализам и социјални покрет, Јена 1919 г.) Зар је онда чудо кад тај речник употребе против немарксиста. Прешао им је већ у навику. Али кад поред свега неко тврди да је марксизам „наука“ и то „јасна“ наука, јасна чак и за главе обичних радника, онда он или уопште не зна шта је марксизам, или свесно обмањује у циљу политичке пропаганде, или је фанатик коме нема помоћи. Кад се по неком учењу може вршљати овако као што марксисти (да изузмемо немарксисте) врш-