Учитељ

142 о

и после да шибну своју меморију и да је не пуштају испод бича воље док се текст потпуно не савлада; и ако би се шта ван овога чинило, да би то само ишло на уштрб обраде и значило би безвредно траћење времена А та стара процедура углавном је сведена на ово: сувопарно протумачивање појединих речи, усиљено извлачење садржине песме разним потпитањима и после упамћивање, било глобалним или пак фрагментарним поступком. Дакле, један апсолутно утврђен поступак, у коме, изузимајући онај део упамћивања, проценат учитељеве упослености далеко надмаша проценат ученичког учешћа при раду. И што је најфаталније при старом схватању с односом на упамћивање песмице, то је да се сам процес упамћивања уздиже изнад свега у поступку око обраде неке песмице, он је највише цењени састојак тих радова, па напослетку и једини њихов циљ. Све оно друго чами у засенку захтева „да се песмица добро научи напамет“. Међутим, ново схватање далеко више цени пут којим се долази до неких нових сазнања; завршне фазе неког рада јесу само резултат и оне по себи не значе једини циљ рада са децом.

Данас нас изузетно занима однос нових схватања према упамћивању, или боље речено: обради неке песмице. Уопште узето, лепа књижевност дохватна дечијем нивоу схватања, која се обрађује у школи, има главни значај у буђењу и развијању естетске стране ученичке личности, дакле, увођење деце у свет уметности и бистрих предела осећања — идеално пак схваћен циљ тих радова могао би се свести у ове три речи: стварање малих уметника, — Стара школа је пијано величала меморију. Као ванредан пример за то величање и клањање идолу меморије може баш да нам послужи обрада песмице у старој школи. Не треба се много напрезати да се дође до сазнања да је обрада песмице у старој школи била право учење речи са папира. — Чиме се углавном одликује ново схватање при обради песмице» Пре самог одговора морамо да учинимо мало скретање, које ће уједно бити кратко протумачење како настаје нека песма. Без доживљаја нема песме, било да је тај доживљај у вибрацији велелепне природе, било да је у вртлогу емоција или пак у пламсају фантазије. ПесНик мора да преживи нешто, па онда да од садржине преживљенога сачини песму. Нова школа слично захтева и од деце — и она треба прво да преживе песму, дакле, да се унесу у њу, да се са њених речи скине и најтања сумаглица неразумљивости или двосмислености, да деца зароне у прави смисао песме и да при њеном савлађивању пређу ставу њеног постанка. Ствар је у рукама учитељеве умешности како ће извести ту вечну фазу при обради песме. Неће бити на одмет ако се напомене да при избору песме треба у многим случајевима да буде руковођ дечија жеља, затим да се деца доведу на извор постанка песме (песме 0 природи обрађивати у природи) или да некој песми претходи упознавање о догађајима из којих је поникла та песма (песма о прошлости). Све је ово у оквиру лако остварљивих проблема при раду са децом; јер не треба изгубити из вида чуњеницу, да се деци дају само оне песмице чијој суштини лако допире дечије