Учитељ

169'

аниме а

професор Др. Никола Поповић иза својих „Предавања из психоанализе“ (Бгд. 1934), издао и обимно критично дело „Психоанализа. Основна учења Сигмунда Фројда и његових противника“ (Бгд. 1935), а и други су дали добре мање прилоге (Др. Слободан Поповић, Др. Алфред Шерко, Др. Филип Медић)“ — Као доказ. колико је интересовање поклоњено читавоме овоме правцу, а нарочито Адлеровом учењу, потсећамо на „Радну заједницу за индивидуалну психологију“, коју су основали 1930 год. у Загребу већином лекари, учитељице и мајке, и која се већ наредне године претворила у друштво са Др. мед. Б. Штајном као претседником и отада развија врло живу делатност (реферати, дискусије, јавна предавања, течајеви, специјална књижница). Од гостију-предавача. да споменемо: самог Алфреда Адлера (у више наврата), Ервина Вексберга, Софију Лазарсфелд и Макса Шпербера,а као радне пробе наводимо: Органски основи карактера, Деца која се тешко васпитавају, Нервозни симптоми код деце, Сећања из најранијег детињства у саставцима десетгодишњака, Дечија пријатељства, Породична констелација и постанак карактера. Из тог круга постоји. и нешто публикација, претежно новинарских чланака као и неколико књига. Затим је радна заједница основала и два васпитна саветовалишта у Загребу, чије управнице гђа Вера ШтајнEpaax („Individualna psihologija u školskoj praksi“, 3r6. 1934, a „Današnje dijete“, 3r6. 1985), која је неко време радила у Берлину и Бечу у домовима за децу која се тешко васпитавају, односно“ гђа Др. мед. Слава Винтер јавно раде у духу Адлерова учења. Сабире се и архивски материјал. — Могу се приметити и појединачни шеозофски и антшропозофски гласови.

4) Додирујући педолошку проблематику дефекшног детета (у ужем смислу те речи) требало би такође учинити још неколико напомена. Успркос прилично развијеном школству за слепу и глувонему децу и томе што у већим и мањим градовима постоје неколике помоћне школе и оделења, једва би семогло што помена вредна да каже о правом научном испитивању. Сем неколиких старијих добрих радова, који потичу из пера бившег дугогодишњег управника загребачког завода за глувонеме Јосипа Медведа (рођ. 1859" као и више информативног списа Стјепана, PaidkoBuha, Slijepi i njihovo odgajanje, Zagreb 1917, налазе се још само поједини чланци у водећим педагошким часописима („Напредак“ — „Учитељ“ — „Попотник“; Аница Лебарјева) као и у „Гласу недужних“, раније органу великог завода Дом слепих Краља Александра у Земуну (где се врше и вежбања уз др-

8 Др. Сл. Поповић „Индивидуална психологија и васпитање омладине за. колективан рад“ (Beorpam, 1931); Dr. A. Serko: „O psihoanalizi* (Ljubljana, 1934 — bibl. „Slovenski роб“ зу. ХШ); Др. Ф. Медић: „Психоанализа и француска.

O ZO Ur ZT"______________ O or a pa ora iii = зе сина.

психијатрија“.

беди на np.: „Gluhonijemi, njihov uzgojii naobrazba“, Zagreb, 1910; „Kako da se uredi uzgojni ručni rad u školama za gluhonijeme“ y „Comte rendu du Congrečs intern. pour Pamćlioration du sort des Sourds — Muets“ Liege 1905, као и прилоге у стручним књигама (Ј. Катћ, Паз ТапрушттеиИд ипрозуезеп пп ХИХ Јаћтћипдегђ и бечком стручном часопису .„Еоз“. Даље „СПапје соуога за. изНји“ 1929 и „Како se uklania тшисапје“. :