Учитељ

жавне курсеве за образовање учитељства за слепе), а сада органу Удружења наставника школа за дефектну децу Краљевине Југославије, који излази у Земуну—Београду (Вељко Ј. Рамадановић, Миодраг Матић, Антон Скала, проф. Др. Анте Шерцер, на чијој универзитетској клиници има отсек за логопедију; Др. „Хинко Фројнд, који је и у страним, немачким часописима публиковао неколико стручних радова из логопедије). Има и неколико превода.

1) Педагошко-тсеихолошки радни круг

1) На подручју праве педопсихологије требало би се пре свега сетити оних људи који полазећи од старије емпиријске и интроспективне психологије претстављају заправо прелаз ка израЗито експерименталном и сабиралачком научном правцу који ћемо у даљим излагањима поближе осмотрити. Поред и после већ пре (у одељку А) споменутих радника, од којих овде ваља још нарочито истаћи Војислава Бакића, јер је он као професор Велике школе, која је претходила данашњем београдском универзитету, вршио обилан утипај“, јесу то још: Виктор Бежек (рођ. 1860), Др. Јуре Туришћ, Јован Ј. Јоваповић, Драгомир Иконић, ЈБубоје „Длустуш, Људевит „Дворниковић, Милан Пејновић, Јосип Шкавић. Њихова је заслуга пре свега у томе што су већ зарана спознали да се сваки педагошки рад мора заснивати на педологији и што су марљиво усвојили дотичне стране покушаје и напоре да се изгради једна педагогика „полазећи од детета“ („Уот Кипде aus“) Своје педолошке погледе изражавали су они најчешће у својим педагошким излагањима. Ваљда најконзеквентније али и најрадикалније заступао је педоцентричко гледиште у својим педагошким и неким педолошким списима бивши директор загребачке учитељске школе Др. Дане Трбојевић (рођ. 1870), који је поред све своје старије психолошке манире а по својој склоности ка биологији и социологији постао код нас један од првих и најсистематскијих проповедника модерних научно-педагошких (и радно-педагошких) те педолошких стремљења и тежњи. Са њим се највише може упоредити песталоцијанац Др. Воја Младеновић (рођ. 1884), директор учитељске школе у Новом Саду/ На крају ваља овде споменути неколико „младих“ из загребачке школе, као што су: Салих Љубунчић, Анте Дефранчески, Златко Шпољар, Јосип „Демарин, Звонко Келер, Мијо Филајдић, те (такође јенски ђак)

5 Упореди „Педагошко искуство“ (Београд, 1909) — „Дечји темпераменти и карактери“ (1896), — „Напомене о душевном и телесном развоју детета“,

5 Од његових бројних расправа, чланака и предавања да споменемо овде:

„Rad i igra“ Nast. vj. XXII; — „O dječjoj lijenosti“ — „Glavni saradnik u uzgoju“ — „Đačka samouprava“, Prosv. gl. 1920; — „Školska igrališta“, Glasn. Min. nar. zdrav. 1925 — „Poštujmo dječiu prirodu“ — „Zašto dieca lažu“ — „Биологијско

учење о наслеђу“ („Учишељ“).

7 Упореди: Uber die Grundlagen der Erziehungslehre (Ha HeM, Langensalza 1921; исто то на српскохрв. „О основи науке о васпитању“ — Београд, 1932) „Педагошке расправе и чланци“, — „Општи педагошки принципи“, („Учитељ“ 1932/33).