Учитељ

269

EO e патње ли

Закључно

Лепо је рекао Гете, да је Бог вечно у размени ствари и да је природа жива одећа Божанства, као што је лепо рекао и Вунт, да је Бог стваралачка, светска воља, док је по Паулзену Бог јединство свега духовног, слично Аристотелу, по коме је Бог „мишљење мишљења , којим се и највише противности ума саглашавају. Па ако при свему томе „дух земаљски“ изазива честе поремећаје редовнога тока живота са оштрим његовим противностима, то само доказује двојно биће Бога и света, које се на једној страни показује стваралачко, на другој разорно. Али, ноћ није зато да нестане дана, већ да га само смени, како бисмо се у њој одморили и припремили за свето дело даљег стварања.

Томе морализму учи нас теизам разумнога ума, насупрот атеизму безумнога разума, коме следује и Либертова диалектика, одбацујући етички постулат „практичнога ума“ Кантовог, ништећи „морални теизам“ на области филозофије религије. Потцењујући вечни диалектички процес (панлогизам) Хегелове диалектичке методе, Либерт наглашује апсолутно алогичну вољу код Шопенхауера, те истиче атеистичко апсолутно Ја Фихтеово у славу Фојербахових богова, који се показују као бића човекове жеље, — у славу и хвалу Штраусовог безличног бога, који у човеку постаје личан. А то све иде у прилог Ничеовој религији, која старога Бога оглашава за мртвог, док се нови бог јавља као „воља за моћи“. Левичарска диалектика Либертова, полазећи са гледишта апсолутне слободе ума и воље, слави револуцију инди. видуалног ума, којој потчињава еволуцију општега историског духа. Метафизички корен те диалектике, њена трансценденција и статичко-механичким фактором органске методе неограничена динамика допушта важност Апсолутног, али то Либертово Апсолутно сатанског је духа вечног немира и вечне трагике, вечног бола и неспокојства, те зато не признаје апсолутно важни закон хармоније и јединства, не признаје принцип надмашних анти. теза у свету.

Диалектику таквога правца, сатанскога духа, Либерт. покушава да уведе у филозофију наставе. У густој магли његовог метафизичког учења скрива се Антихрист, који би хтео да заплива и у воде наше педагошке књижевности. Духом мефистофелске религије Либерт задахњује телеологију и методологију педагошке науке, насупрот хришћанском религијом освећених идеала васпитања и образовања. За учење таквога правца и онаквога начина који показује „Фалозофија наставе“ може се закључно рећи: уколико је оно диалектичко у смислу диалектике аутора тога списа, утолико је без дидактичке вредности; уколико није правилно диалектичко, утолико је нефилозофско.

До оваквог закључка довео нас је Либертов кантизам. Јер, ако се Кант учинио заслужним за филозофску мисао, тиме што је филозофско мишљење крајњега десног краја окренуо улево, велики филозоф се учинио још заслужнијим тиме што у своме учењу није отишао до самог левог краја, као што је то учинио