Учитељ

268 с

шћује. По томе је метода вреднија од система, па је и тежња за истином вреднија од истине: вреднија је антитеза од синтезе, корисније је нарушење хармоније од саме хармоније, али само тако ако је тежња, антитеза, метода управљена на постигнуће више истине, више синтезе, више хармоније, вишег јединства.

Те неједнаке вредности диалектичког тока сазнања одговарају неједнаким дидактичким вредностима чланова диалога. Јер систем, синтеза, јединство, хармонија показује се пречишћеним и сређеним сдговорима и облицима знања и стварања, у „отвореној десници“, док су У „затвореној левици“ садржана питања, у којима је испољена тежња за сазнањем и испитивањем. Обе стране, обе руке располажу истим елементима, али у различним њиховим односима. На левој страни су неуједначене, нехармоничне, несистематисане, несређене, несинтезиране, неповезане, неподешене, ненадмашене противречности, те су на тој страни елементи слободни, одвећ живи и покретљиви, неуобличени. На десној страни они чине јединства, хармоније, системе, синтезе, одређене облике, те је тиме њихова слобода кретања ограничена, умерена, њихови су однови тиме регулисани. Но, при свему томе, У подесним приликама и кад томе приспе време, тојест кад један облик или систем, једно јединство, једна хармонија или синтеза преживи свој век, елементи оживљују, стављају се у покрет у толикој мери, да прелазе с десне на леву страну преграде, из десне прелазе у леву руку, од задовољене тежње постаје незадовољена. Обе стране претстављају фаустовску религију. На страни „затворене левице“ је религија првог дела „Фауста“: религија Фауста који блуди у прејакој тежњи за истином. Тој тако непотпуној, уполоваченој религији одговара диалектика д-р Артура Либерта. Његова диалектика одговара зато мефистофелској религији. На страни „отворене деснице“ пак, религија је другог дела „Фауста“: религија која одржава јединство, везу леве и десне стране; то је религија уравнотеженог Фауста, религија хармонисаних и хуманисаних противности, религија уједињене класичке форме и романтичке садржине. И зато што овај други део „Фауста“ претпоставља онај први и потчињава га, као што је тај

претставља јединство супротности, допуну оштрине и благости у свима животним и идејним супротностима. А што се још увек налазе разлози за левичарске претеране и једностране тежње у њиховој непомирљивој прстивности према десничарској религији хармоније и хуманости, јединства и религиозног ауторитета, па ма у коме се виду те тежње појављивале — томе узроке треба тражити у жудњи за ничим ограниченом слободом и за пуном аутономијом револуционарног индивидуалног ума, за његовом чистом динамиком, за необузданим његовим немиром у вечном незадовољству.