Учитељ

ЈИ 267

Зато се Фауст жали да две душе у својим грудима. Она друга душа „земаљскога духа“ следује управо бесомучној тежњи како у безграничном сазнању тако за неизмерним материалним и моралним добитима у неуморном раду, који се граничи нарушењем свакога мира и спокојства, сваке уравнотежености духа, па најзад и ремећењем јединства и хармоније, те овим изазива жучну борбу, оштра трења и сукобе сваке врсте.

Да ли неко диалектичко-етичко учење иде у правцу тежње једне или друге душе, према томе се разликују два правца. По једном правцу је душа управљена на идеале живота и васпитања у смислу стварања јединства, извођења синтезе, довођења у систем, стављања противности у хармонију, у смислу уравнотежавања, стишавања, сталожавања, сређивања — у смислу свега што условљује корисно стваралаштво. При свему што и тај правац води кроз противности, кроз антитезе, он увек показује тенденцију за подешавањем и допуном, за надмашењем антитеза у синтезама. Правац таквог учења одговара захтевима истините хришћанске душе, која исповеда религију зрелости и културног поретка и заступа диалектику препорођеног Фауста, заступа истиниту фаустовску религију. Томе сасвим супротно, правац Либертовог учења одговара тежњама оне друге душе, која исповеда управо сатанску религију, религију Мефиста, заступа непотпуну диалектику, испуњену сувишном динамиком, непомирљивим противностима, борбама, страдањима, трагиком.

Та два диалектичка правца заступају два дела човекове животне драме, испуњене двојаком игром: једном неуравнотежених и другом уравнотежених супротности. Једно је диалектичка игра нерегулисаних, друго регулисаних противности. За обе врсте игре, за улоге једне и друге душе важи одговор Бога „духу земаљском“ на Фаустову понуду пакта с Мефистом, али у двојаком смислу схваћен одговор:

Све док на Земљи живи, у влади над њим буди. (ве док на Земљи живи, у влади над њим буди.

Јер тежња за нечим истинитијим, лепшим и бољим, показује се у једном случају више као благослов, у другом више као клетва, коју је Адам собом понео из раја. По томе тежња ствара и окончава противности, потпирује и утишује борбу, доводи до система, хармоније, јединства и нарушава то што ствара. А то двојако диалектичко кретање врши се под упливом тежње за истином, коју је Лесинг претпоставио самој истини. Јер тежња за истином много је диалектички живља од саме истине, која се огледа у јединству, хармонији, синтези, систему. У синтези, у систему, хармонији, јединству диалектика мирује, одмара се у лепој свечаној одећи, ужива у плодовима свога труда, у своме успелом делу. Напротив, у незадовољној тежњи, у антитези ди-

алектика се пробија по неуравњеним и врлетним стазама, које је сама изабрала, савлађује препреке, бори се, прижељкујући на крају мир и одмор, радећи на стварању синтезе, система, јединства, хармоније, дакле онога што је сама разорила.