Учитељ

266 и

циалне личности. Исто тако биће религиозног ауторитета условљено је истинитом културом духа појединца и друштвености, „Религиозни ауторитет“ важи као апсолутна идеја и норма, или и као апсолутна (не апсолутистичка) воља закона и државе, Тако условљена и отеловљена вредност, идеја, норма, ауторитет не спадају у „морални аутоматизам без вредности“, већ у диалектички динамизак и механизам, по којима се слобода и ауторитет допуњују, узајамно ограничавају и потпомажу, и то на тај начин, што се слобода свршава Јединством и јединство постаје ауторитет. Ауторитет дакле своју снагу стиче од слободе, као што је ова њиме обезбеђена. Идеје слободе и ауторитета своју апсолутност задобијају управо од норме највише вредности, која | подлеже захтеву естетске и моралне законитости. У том односу корелације условљавају се дакле принципи аутономије и ауторитета, проистичући један из другога и прелазећи један у други. Према томе, све религиозне моралне вредности своје највише мерило налазе у вечној и апсолутној норми, у идеји хармоније супротности. А та највиша светиња не показује, као што Либертова диалектика схвата, неко „религиозно одношење испуњено немиром непрекидних захтева“, нити она »носи не акценат среће већ акценат трагике и херојске борбе.“ Јер такав „израз божанске мисли и религије“ доиста је израз старозаветне и мефистофелске религије. Но, да ли је то и израз фаустовске религије, како то Либерт мисли; да ли „критичко-фаустовски тип религије“ „Либертове доиста одговара религији препорођеног Фауста, или је релитија Либертове диалектике религија младог Фауста и с њим удруженог Мефиста — религија Антихриста, то још имамо да видимо.

ђ. Две религије

Налазећи највише изразе животних истина и вредности, учење филозофије религије заступа животу иманентну диалектику у трансценденталној форми, у апсолутно важној једној идеји као највишој животној законитости и норми о јединству и хармонији супротности, супротних животних елемената, сила, принципа, идеја, праваца. А животне супротности дају ехо у духу човекову и показују се као „две душе“, супротно положене у једном бићу. Једна од њих тежи за измирењем двојства у себи и свету, у животу личности и друштва, тежи за хармонијом су-

ревина. Друга душа распирује гротивности, заоштрава их у себи и спољњем свету. Она прва, у своме животу и раду, следује идеалима религије и васпитања, тежи за постепеним усавршавањем свога бића и животних вредности, у смислу уједињавања и хармонисања противности. Друга душа пак, у истом бићу, задахнута духом једностране динамике и динамичке диалектике, показује се као

Део силе такве каквоће,

која стално зло чини а добро хоће.