Учитељ

262:

e – | _ __—__——

нијом и створени по методи хармоније“, то није тако стога што је, како он налази, „триумф идеје о хармонији ствар срца“/) већ што је она ствар живота, ума и срца. Зато метода хармоније, поред све животне трагике, влада и вечно ће владати светом и животом, духом и стварима, бићем и вредностима, свима творевинама природе и културе. Зато важност хармоније доказују и саме животне драме, биле оне опште и историске или унутрашње и личне врсте, јер све оне најзад потпадају под њену управу.

Притом ни методу хармоније не треба оставити без једне напомене, која исто тако погађа ту опште важну животну методу као и њене противнике. Јер и самој важности хармоније се може понекад поклањати сувишна брига, тако да се она преобраћа у једну врсту вештачења и насиља. Такав случај наступа са важношћу сваке вредности, била она садржајне или формалне врсте. Па као што се употреба једне форме или шеме, кад одвећ ојача (какав се случај показује у питањима важности формалних ступњева у настави) преобраћа у формализам или шематизам без вредности или са штетом, тако превелика брига за хармонијом може имати за последицу избледели хармонизам. Али, ако се пажња и сувише заоштрава у супротности према хармонији, као што је Либрет одвећ заузет бригом кризе, парадокса, непомирљивих антиномија, страха, страсти, трагедија, катастрофа, онда настаје једностраност супротнога правца, те се на све стране виде непомирљиве запетости, нерасплетни заплети, искључиве противности, необуздани немир, бескрајни сукоби, недогледне борбе. Са таквог становишта губе се из видика правилни облици; системи, синтезе, хармоније, вечне идеје водиље, идеали живота, васпитања, сазнања и стварања. Полазећи са такве тачке гледишта на свет, окрећу се леђа и самој вечној религији, те место Христу иде се у сусрет Антихристу.

У том правцу тече учење Либерта, коме се религија не свиђа само зато што „она не показује бесконачну дубину и бесконачни немир“, што „њен карактер иде у правцу испуњења“, што „у њој влада извесност налаза и постигнућа блаженства“, што она „из свете позадине страха одаје одјек укинућа контраста и постизања спасења“, што ту „пред силом задобијене хармоније и блаженства нестаје демоније контраста“, што је њоме „диалектика лишена својих антиномија“ (Селе ипа Ме дег Глајекик 370, 371, 385). Такво своје становиште Либерт утврђује овим речима: „За нас на пољу матефизике влада ништа мање него анархија уверења и вредности, ништа мање него јуришање свих противу свих, ништа мање него позоришна игра узајамног разилажења, ништа мање него бескрајни напор, који у својој садржини све више осиромашава и изопачује се у безизлазно почињање“ (391).

Полазећи са тако хармонији противнога гледишта, Либерт истиче неограничену, безусловну слободу и аутономију насупрот безусловном, религиозном ауторитету. Међутим биће истините слободе условљено је друштвеним и историским бићем једне со-

1) Geist und Welt der Dialektik crp. 8 8.