Учитељ

28 па ма

велико дело на трајна времена разуме, а не само донде док се чита. Али је истина и то: само сређене мисли могу претпоставити и јасан стил. Ова књига, је поникла из живота и за живот написана.

Т. Димитријевић

Петар М. Илић: Смисао и сврха живота — Мисли и упути за живот, Београд 1936, 160, стр. 40, цена 5 дин. Издање пишчево. — Јаки преломи у личном или народном животу обично изазивају појаву филовофтраљња, о животу, рефлексије о животу, —- размишљања, 0 смислу п циљу живота. Вероватно

да је и ово брошура наше педагошке старине г. П. Илића изазвана неким таквим преломом. Џитање о смислу и циљу живота изложено је овде на један типичан начин, који г. Илић употребљава, у својим чланцима и распраВама: навести што више туђих мишљења, а на, крају дати свој суд и изнети свој став. Утлавном целокупно излагање ових најтежих и највећих проблема. етике, посматрано је са два гледишта: са гледишта песимистичке и оптимистичке теорије живота и то у Траницама научних и филозофских теорија етике.

Писац је доста песимистички расположен према резултатима науке и каже да „наука још није могла да реши многе затонетке света и живота. Још важи крилатица чувенот физиолога Дибоа-Рајмонда: ignoramus et igmorabimus“. AM писац оптимистички формулише начела, правила и обрасце За човеков живот на земљи у следећем: „Човек је на овој земљи да развија, и снажи вољу за живот, животну жилавост, животни замах, животни оптимизам... Да развија и снажи тело, душу и дух свој и своје околине, свога народа... Да продужује до крајњих могућности живот свој, своје заједнице, своје нације, као и овега човечанства по начелима. социјалне и расне хигијене... Да се бори против мржње и свих невоља, око себе и у свету... Да се бори против размирица, ратова, беспослице, беде, заблуда, а за правду и лепоту итд. итд. „То се најпоузданије постизава активним васпитањем, нарочито властитим васпитањем... Души је главно стремљење... Крајња мета треба да буде: достојан, човечан, културан живот за ове људе... Човеку је дужност, да васпитањем ствара од нечовека, од потчовека, од звер-човека: правог, истинског, племенитот, хуманог, социјалног човека.“

На крају ове лепе књижице, која ће многе потстаћи на, размишљања. о смислу и циљу живота, само једно кратко питање, Зашто писац расправљајући 0 животу нитде није поставио питање о чињеници смртиз Зар Фројд, Киркетард и Хејдетер — само њих да поменемо —- не стављају смрт као централни проблем смисла и сврхе животај Зашто је писац то обилазио Зар се без амрти може правилно схватити смисао и сврха живота% Постављање чињенице смрти даће тек прави смисао животу, јер живот може бити само племенит када у њему постоји чињеница смрти.

Драгољуб Бранковић: Психологија у „Лучи микрокозма“, Беотрад 1936, ф. 80% стр. 88, цена 2 Ивдање Г. Кона. — После разноликот тумачења Његоша, ево и г. Бранковић пише отлед да са психолошке стране протумачи „Лучу микрокозма , дело „високе метафичке мисли“, дело самостално и без утицаја Милтона, Дантеа, богумилских учења, Ориштена и др. Г. Бранковић заступа, тледиште да Његош у овом спеву није хтео да пише побожан еп, већ да је „преко религиског мита хтео да пређе с оне стране физике и потпуно у алеторији објасни налш долазак на земљу и враћање на небеса, суштину и циљ нашег живота, борбу науке и филозофије са незнањем, могућност сазнања 0 небеским тајнама, да реши »Рјве ап sich« („ствар по себи“) и уђе у суштину ствари... Његов Творац“ и „Сатана“ из „Уђуче“ етикете су за добро и зло, за науку, просвећеност и незнање, за принцип стварања, принципе еволуције и решења, за принцип слободе и реакције, за борбу стихија у природи и друштву итд. а не да су они стварне ознаке из библије, као што су их књижевни историчари увимали.“

Не сматрајући да даје „последње тумачење „Луче“, г. Бранковић на основу учења циришког поихоаналитичара К. Јунта о архетиповима (прасликама), хоће да докаже, да, је „архетипус једна врста приправности да се репродуцирају увек исте или сличне митске претставе.“ Његош је мотао бити самосталан, али је „само искористио наслате од хиљадутодишњет искуства. човечанства које ми сви носимо у себи“ и „његова је садржина. („Луче“) оригинална