Учитељ

281

антитела виа певана

комповиција а не туђа“. До овога става дошао је д-р Светомир Ристић тумачећи оритиналност наше народне поезије, колико се сећамо, без везе саЈунтвовим архегиповима.

По Његошу душа је бесмртна и он се оштро окомио на Питатору и Епикура, који су свукли човека са царског места и изједначили та са „несвесношћу, а тело је израз душе и „нешто сасвим друто од мождане стварности.“ Њетош учи „преетзистенцију“ душе, али је то по 7. Бранковићу пре речено, као алегорија, а не као јерес. .

Његош не може умом да схвати све тајне космоса, те је очајан, па узима у помоћ „бујну песничку фантазију којом тек тумачи небеске тајне До тота се долази стварно, мистичким надахнућем. Њетош не може све рационално да објасни, али у мистичном надахнућу удави у тајне космоса. Разуме“ се да мистику не треба схватити као мистификацију, већ као неко транспбихичко доживљавање, као стапање човеково са универзалним бићем које није“ ничим условљено. Сви велики мистичари од Платона до Опинове, Бемеа, Шединта, Хетела и Шопенхауера — доживљавали оу непосредно биће и одрицали. границе које деле субјект и објект. Зато је таква мистика реализам, стихија, у коју човек понире да опази и сазна реалност других светова, реалност Бога и односа према свету. Зато одрицати мистичке доживљаје значи одрицати чињенице које постоје.

Њетош савлађује условност емпироко-материјалнот света („мрачну владалицу) и удави у „освештани храм“, „вјечно огњиште“, „највише истине“.

Борба. Бога са Сатаном, то је по г. Бранковићу борба бога Доброг и бога Зла. Нека је тако. Али писац брани Његоша, да он не би пустио Бота (да. је писао у „Лучи“ побожни еп) да води онакве разговоре са Сатаном нити да пусти Сатану да као „партнер“ разговара са Творцем Неба и „мирова“. Ово је чињеница у „Лучи“ и ову је чињеницу независно од света баш требало психолошки растумачити.

Пре питања о добру и злу долази питање 0 Богу и човеку. Распра између Бога и човека (у Њетошу и изван њега) је распра између Творца и твари. Разлика добра и зла постоји, јер против Бота устаје и добро и зло. Корен атенама је у добру ф не у злу. Прудон је у име добра водио борбу против: Бота. Зли мрзе Бота што им омета да чине зло, добри су људи готови да мрзе Бога што је дозволио да. постоји вло, Зашто се некад не позабаве психолотијом Ботаг Бог се не сме схватити статички, као чист акт без потенције, већ“ динамички са емоционалним животом који је пун драматизма, пун трагизма, пун туге за човеком. Зар се Богу старозаветне Библије не приписује гнев, освета и д. афективна стања“ И зар се таква психологија треба и даље да. одржаваг Зар није могућа симболичка пемхолотија Бога која признаје Богу: не деспотизам, не освету, не гнев, не самодовољност, већ љубав, милост и туту за човеком '

Т. Бранковић не налази у „Лучи“ много чињеница које би дале право на закључивање о Њетошевом погледу на емоције, али оне ипак постоје, Само“ „човјек орган доста слаби има да изрази своје чувствовање.“

У погледу воље Његош је индетерминист, али је воља човекова нестална, што долави „од варијабалности човечјих емоција. То је по г. Бранковићу „мањак Божјег духа и једна контрадикција у Његоша. -

Али кад се пође од Бемеа и његовог Џаотита, онда слобода је примарна, исконска и има корен у Џпетип у, те није условљена. Ботом и зато Бог не може да прими одговорност за слободу. Човек је и Божје дете и дете слободе, небића. Отуда и следује добро и зло, трагедија света, људи и Бога, као п Божји позив човеку да са исконском слободом од Бога не детерминираном приђе божамској потпуности и божанском стваралаштву. Јер прво зло човеково је дошло од његове слободе, тј. први грех је плод слободе коју није Вот створио, већ која од искони постоји. Али Бог се јавља (као искупитељ. и Спаситељ и као Бог — Син силави у Џпртипа, у бездан слободе из које постаје и добро и зло. Зло се потпуно савлађује када се органски савлада, када се сублимира, помоћу жртве, јер због слободе п постоји тратедија и драма у свету. Тумачење Његоша, не може бити увек ни у психолотемама, ни у филозофемама, већ више у митолотемама, иначе ће он бити увек за нас нерешљива, затонетка.

За овим нам писац даје карактерологију човека по „Лучи“. За саму ствар било би још боље да смо добили опширније тумачење „сиромашних ду