Учитељ

189

инвентара и и ие

За Гаудига је поједини ученик мета свих напора. Разредни рад је само средство да се доспе до слободног активног рада појединог ученика. Проблем разредне заједнице он ипак види потпуно јасно Он не тражи да се расположење за заједницу, које чини да се појединац ставља у службу целине, буди и развија на основу колективистичких схватања. Он сматра да је однос између појединца и заједнице један од оних основних односа, у којима се развија личан живот. Он није за самоуправу (ве -соџегптепђ американске „школске општине“ (5сћоо! су) и за њено преношење политичких форама у школу. Он тражи да се у самом раду озбиљно третира идеја разреда који нешто хоће и који се сам опредељује, и развија форму разредног рада, где план и облик рада, нарочито „слободан разговор као животна форма духовног живота“, долазе сами од себе.

2! Социјалистичка радна школа

Други извор радне школе је социјализам. Мисао је у зачетку већ код претече научног социјализма у Енглеској Роберша Оуена. У раздобљу између 1810 и 1820 он објављује да „појединац ве ствара сам свој карактер“. Њега образује друштво помоћу васпитања, и оно је према томе одговорно за дела рђавих карактера. Претеча научног социјализма у Француској Франсоа Фурије има такође сличне погледе. Ипак, пресудан потстицај је везан за име оснивача новог, научног социјализма у Немачкој Карла Хајнриха Маркса. У свом главном делу, „Капиталу“ (прво издање 1867), које на епохалан начин открива свету значај економског развића за историју човечанства, и које је све до данас остало главни извор за сојалистичку теорију и праксу, он се критички осврће и на васпитање. Он препоручује „технолошки“ наставни план, захтева, другим речима, да се у васпитању оствари јединство „продуктивног рада с наставом и гимнастиком, не само као метода за подизање друштвене продукције, него као једина метода за продукцију потпуно (уоПзеНе) развијених људи“. Под његовим утицајем формулисан је и социјалистички идеал школе на првом конгресу интернационалне радничке асоцијације 1866 у Женеви. Текст женевске резолуције о школама, у којој се тврди да је телесни рад подлога васпитања, па и васпитања духовног и моралног, потиче свакако од Маркса. У рационалном друштву треба већ свако деветогодишње дете да буде продуктиван радник. Сваки такав продуктиван телесан рад детета треба де се споји с образовањем. Оно би морало да буде тројако: духовно, гимнастичковојничко и политехничко образовање. Ово као васпитање има за циљ разумевање материјала, алата и организације производње и разумевање целог процеса продукције у свим његовим унутрашњим и спољашним односима. Крајњи циљ је овде, „да се развије човек“, „да сав рад постане достојан човека“, „развијање више духовне културе за све“. Супротно хуманистичком идеалу ранијег времена у појам хуманости унесен је, дакле, и рад. Мисао индустријске педагогике 18 века поново одређује дух времена, али сада га одређује са гледишта четвртог сталежа. Намера је да се