Учитељ

пуна лепоте и дражести“, „Нуто, дјевојче и јест од ока! Није ни црнка, истина, ни плавуша, ни пепељуша; али та њена коса кесте. њасте боје, кад је гледаш, како у валовитим прамовима густо круни њезину главицу, зацијело ћеш држати, да само таква може да буде лијепа коса. У њежном тијелу на први се мах чини, као да је нејачка и нешто слаба, готово дјетињега вида, но што је дуље проматраш, то јаче застрављује племенитост облика, гипка стабитост и дражест сваке кретње. А текар лице! У оном фином профилу, у том тек нешто завинутом носићу и у дивним рујним усницама, а највећма у крупним, више смеђим него црним очима, заливеним сјајним сузним блијеском, ах, у свем том толико је необичне љепоте, да човек чиста ока и здраве душе готово осјећа некакво чувство, које је у исти мах слично и побожности и силној радости“. Са таквим заносом Ђалски описује Ђурђицу Агићеву. Ђурђица је створена само зато да задивљује својом лепотом и дражести, и да, као жена, буде вољена. Ђурђица је само красно дете; фина, мека и нежна девојка која опсењује својом лепотом. Ђалски није замислио Ђурђицу као жену велике радиности. Он У њој не види, као Шеноа, препородитеља, крчиоца, просветног радника. То Ђалскоме не импонује; њега не одушевљава агилна, енергична личност, жена изузетних способности него спољашна лепота у којој види највише вредности жене. Ђурђица није свесна свога позива; њој су непознате дужности које је као учитељицу чекају у животу. Она пред својим очима није имала већ утврђен широки препорођачки план свога рада у народу. Она је само сновала игре којима ће забављати децу „и у духу је већ гледала здрава пуна лица малих немирњака, слушала звонки им смех, мислила на анђеоску меку ћуд нетакнутих ових душица.“ Ђурђица се није много одушевљавала својим позивом; наилазећи на непријатности и незгоде, проклињала је, чак, и час када је постала учитељица.

Ђурђица Агићева је од оних наивних, чедних, безазлених девојака које су, васпитане у заводима, добиле неко васпитање сасвим друкчије него што им треба. Оне, не долазећи ни с ким У додир, сањају и маштају само о људима и о свету. Тако је и код Ђурђице смисао за живот, прави и стварни, био врло слабо развијен. „Млада јој добра душа, готово недирнута од свијета, није могла знати, шта су људи; како су силна помагала слијепому харању и бијесу удеса. Посве невина није могла да мисли на погибли. Она се као радовала будућему опћењу с људима, надајући се да ће можда наићи на младића који ће љубав њену завриједити и који ће за том љубави чезнути. И млада, наивна сањарка од двадесет годиница, пуна душевне чистоте, поцрвенела би у застиђености доврх чела, ручица би јој задрхтала и до крви се убола, кад би високо у висинама фантазије предочавала млада вереника“... Са тако анђелским особинама, Ђурђица није била рођена за позив учитељице; она није знала ни за велике немилосрдности живота, ни за потребе народне, ни за личну пожртвованост.

И одмах, на првом свом путу у свет, осетила је велику разлику између својих замишљаја, илузија о свету и голе ствар.

==“ А