Учитељ

245

о апашељитиннишнтернацанивине савлада вептикиориоаа њен плеше диви зен нЕе

у обичном, животном, стварном облику. Она је, како ју је схватио и приказао Шеноа, немогућа. Бранка је производ маште. Својим умовањем она нам нимало не импонује. Све су то више неуверљиве и импутиране туђе замисли и програми, него лично уверење и разлагање прожето пламеном истините проживљености.

Шеноа је хтео да да Бранки лик неког изузетног, вишег препородитеља, али није имао интуитивне снаге и способности да је психолошки верно и реално постави и оживи. На уста Бранке говорио је сам Шеноа који, осетивши и сам немогућност постојања овакве више личности, на крају допушта да се Бранка, ипак, отрезни од свог заноса. Своме завету она не остаје верна. Под утицајем уверљивих речи старца жупника да не мора до свога гроба бити јалшевачком учитељицом и да се толика жртва од ње не тражи, Бранка, идући за срцем, пристаје да пође за грофа Белизара, иако га је раније одлучно одбила. Пред назирањем боље будућности, сви су Бранкини идеали пали као климави, као неваљали зуби; њени разлози и аргументи нису били него празан бубањ, као што рече старац жупник.

Као што Бранка као личност уметнички не егзистира, јер је чиста конструкција без имало сопственог животног даха, тако су исто шаблонски рађене и све друге личности у „Бранки“. Једне су потпуно црне: школник Шилић, Шилићка, Марић, бивши учитељ и денунцијант, општински бележник Шандор племенити Мишеоци; друге су сасвим добре, прази анђели чувари Бранкини: начелник јалшевачки, старац жупник, гроф Белизар. Све су ове личности без индивидуалног живота. Ми их директно и не видимо у приповеци; за њих и њихово делање ми дознајемо индиректно, преко Бранке и њених писама. Нарочито пада у очи фантомска појава грофа Белизара, одрођеног хрватског великаша који се, на крају приповетке, као у бајци, јавља да својим високим угледом и моћним утицајем спасе Бранку од непријатељских напада и клевета, и да је узме за жену.

„Бранка“ нема никакве везе са стварношћу, са животом. Шеноа нам не даје прави живот и догађаје; не развија ништа непосредно пред нама него нам даје само мртву инсценацију, далеке одблеске живота и силуете место истинских, пуних личности. Приповетка нема нимало локалне боје и ближег конкретизирања средине. :

„Бранка“ је, као књижевно дело, неуспела књишка творевина комбинација и неовлаплоћених замишљаја, јер Шеноа није имао смисла за реално сликање живота.

ж

Концепција учитељице у „Ђурђици Агићевој“, делу Ксавера Шандора Ђалскога, сасвим је друкчија. Ђурђица Агићева је сушта супротност Бранки; она нема ни једну од њених особина. Док је Бранка Августа Шеное девојка, пуна социалног идеализма, која у себи осећа више дужности и која „не тражи удобан пут без трња и запрека“, него се просто фанатички залаже за образовање свога народа, дотле у Ђурђици Агићевој од свега тога нема ништа. Она је само красан женски створ, „драга, мала чаробница