Учитељ

O am ae a a LIM

као писца. Шеноа је тенденциозан писац који замишља догађаје и личности, па их после, према својим програмима и намерама, удешава и уметнички остварује. По својим стваралачким способностима, он није могао да дубоко уметнички проникне у личности и прилике, да се уживи у њих и да их створи тако, да су реалне, животне. Заиста, „Бранка“ је, као књижевно дело, резултат унапред смишљене и задате теме, вољно и рационалистички рађено, а не дело које се спонтано, живо родило у топлом надахнућу при самом уобличавању.

„Бранка“ је приповетка с тезом. Шеноа је у њој хтео да каже „шта је и какво мора да буде учитељско звање.“ Од ступња развијене националне свести и просвећености зависи опстанак једног заробљеног народа. Националним освешћивањем и просвећивањем народа путем школе, може се доћи до жељене народне самосталности, јер су школе необориви темељи народне слободе. Да би школа могла да врши свој задатак, потребни су спремни, одушевљени учитељи који су позвани да, као народни васпитачи и апостоли светла, развијају свест и љубав према отаџбини и народу, твди Шеноа, Према тој свој тези, Шеноа је и замислио своју идеалну учитељицу, своју Бранку.

„Мој је задатак борба за просвјету народа. Желим радити за домовину колико знам, осјећам сваку њезину бол, сваку њезину радост. Пустите ме да радим за просвјету свога народа, заклињем вас, господине грофе. Ви сте добри, предобри; ал ја не могу, не смијем да се изневјерим циљу свога живота“, тако је заносно говорила грофу Белизару Бранка Куновићева, учитељица јалшевачка, прожета светим апостолским жаром за свој народ и за свој позив. У тим њеним речима изражена је и идејна тенденција „Бранке“ према којој је Шеноа. морао да вештачки подешава све: и ствари, и прилике, и да конструише голе фикције место стварних и истинитих личности. Шеноа је од Бранке створио одушевљену мисионарку, несебичну заточницу светла која је свесно тражила свој крст и јуначку борбу. Бранка је жена од акције; она је препородитељица пука која је осећала потребу да се троши за добро другога, да ради за свој народ, да помогне, подигне, освести. Гоњена том мишљу и социалним осећањима, она не преза ни од кога, ни од чега. Отуда и она јака воља, истрајност у делању, упорност у борби са непријатељима и мрачњацима; отуда и она уверљивост у њеном умовању и вера у успех и победу.

Шеноа истиче Браку као оличење апостолице просвећивања.

Она је идеал; узор јаке, издржљиве, фанатичне просветне раднице широких просветних видика. „Ја сам овде у Јалшеву ухватила корјен, ту сам одржала прву побједу у свом звању, ту ћу се борити и на даље, јер ту налазим задаћу свога живота, да просвјетљујем и уљуђујем сиромашни мој пук“..., умовала је Бранка.

Када се чита „Бранка“, има се утисак да је Шеноа, идући за својим замислима и дајући им облик, запоставио прави живот Бранке. Он је овде споредна ствар. Шеноа нам није дао Бранку