Учитељ
248 ДУБ
била је немоћна. Добра, неотпорна, беспомоћна, није она имала храбрости да се бори и да устане против својих непријатеља у одбрану своје личности и своје части. Ђурђица не протествује нимало, него, уступајући подлости и моралној нискости, скрхана и душевно и телесно, понижена и увређена и од мајке онога кога је волела, повлачи се у манастир, да би, као милосрдна сестра, одрекавши се живота и своје среће, некорисна ни себи ни другоме, сахранила и жртву „свога бијега пред животом.“
Ђалски је у „Ђурђици Атићевој“ онакав какав је и у другим својим делима. Ни овде он није напустио себе и сво је наклоности које добро објашњавају и њега и његову уметност. У „Ђурђици Агићевој“ он је дао израза својим аристократским и супериорним осећањима. Ђурђица Агићева, као господска кћи, персонификација је честитости; Ђалски у њој види нешто више, племенитије, чистије, а у људима нижега рода просте, аморалне, мрачне типове.
Ђалскоме као писцу недостајала је једна од најосновнијих особина доброг реалистичког приповедача: способност посматрања и дубљег запажања и проживљавања стварности. Ђалски Као да није радио по природи; као да није ишао за животом. Он се није могао никако ослободити ни оне јако наглашене субјективности, која му није допуштала да се из његових уметничких визија роди цео, го човек и живот чист и уверљив.
Отуда у „Ђурђици Агићевој“ нема животне истине и стварности. Ђурђица Агићева, тип отмене, бескрвне сањарке, неживотна је и чисто имагинарна. Ђалски Ју је у толикој мери спиритуализовао, обестелесио, да ју је просто онеспособио за живот.
ж
Када смо, после читања „Бранке“ и „Ђурђице Агићеве“, приступили читању „Сеоске учитељице“ од Светолика П. Ранковића, чинило нам се као да смо изашли из једног позоришта са луткама у прави живот стварности. Толико је „Сеоска учитељица“ вероватнија, реалнија и људскија од „Бранке“ и „Ђурђице Агићеве“.
Кад је стварао своју „Сеоску учитељицу“, Ранковић је имао сасвим друге намере и схватања од Шеное и Ђалскога. За разлику од њих који су главне своје личности учинили и сувише изузетним и дали им особине необичне, Ранковић својој Љубици Петровићевој није прилазио ни са каквим предодређеностима. Ранковић је хтео да да једну стварну, поуздану, животно истиниту слику сеоске учитељице чији су поступци и целокупно делање резултат њених сопствених склоности, и на чију судбину не утиче нимало друштвена средина у којој се налази. Он је хтео просто да нам пружи слику једне женске фигуре која је узета директно из живота и која има све људске особине.
„Сеоска учитељица“ је историја лепе, младе учитељице ЈЉубице Петровићеве од њеног доласка у Орловицу до смрти. Љубица није ни Бранка Куновићева ни Ђурђица Агићева. У њој