Учитељ

249

Oea au aa aaa звана и

нема ништа ни од једне, ни од друге личности. Њој су недостајале особине које треба да има сваки просветни радник: љубав: према позиву, преданост према послу и умешност у опхођењу са децом. Како се учитељском позиву није посветила из неког. великог идеализма, она није налазила много задовољства у своме

раду. Врло млада и нимало упућена у своје дужности, Љубица у село није дошла ни са социјалним ни са просветним програмом; није дошла да образује, ваоспита и води, него је дошла „да не буде оцу на терету, а богме и да потражи своју срећу.“ И зато село, које јој је у сновима изгледало друкчије, светлије, учинило је на њу.врло тежак утисак кад је наишла на непријатан, готово непријатељски пријем сељака „који је умало не одјурише“. Она се разочарала „у свима својим претпоставкама и надама које је сновала још у школској клупи“.

Љубица, по особинама своје природе, није била предодређена за узвишени позив учитељице. Оптерећена врло тешко негативним странама свога карактера, она је одмах првих дана почела испољавати према деци своју „урођену грубост, која јој сметаше и као девојци, а већ у толико више као васпитачици. Из Љубице није зрачила ни топлина, ни племенитост, ни привлачност, што је особина правих васпитачица.

Она је у себи носила нешто набусито, грубијанско, нешто хладно, нешто што је децу просто одбијало од ње. Љубица није умела да се приближи деци, да се спусти до њих, да их осети, схвати и заволи. Чим би се деца мало слободније понашала, она. би се мрштила и „при најмањој неповољности планула и испољила јасно своју простачку грубост.“ Њена несимпатична појава, строгост и нељубазност много су јој шкодиле у раду, и она није имала успеха као њени другови. Деца су се ње плашила; почела. су бивати све више утегнута, повучена. „Са њихових лица нестајало је оне обичне дечје живости и она су почела личити на војнике у фронту.“ Ма да је настојала да се поправи и упитоми, она није никако могла те своје зле особине савладати. Проклета њена суровост била је тако тесно спојена са њеним бићем, да се није могла уклонити.

Љубица је била незадовољна. Поред незгода и неуспеха у раду, Љубицу су биле и друге незгоде и невоље. Њен, и онако несрећан живот, још више је загорчавала и околност што њен колега није био „онакав, како је она замишљала свога нежењена колегу.“ „О... а ја сам тако мало желела !.. Толике учитељице удате, управо све у целом срезу, све су за учитељима. И она је, ето, мислила да ће и њу та судбина стићи одмах прве године, али, види се, није суђено. Буд је такав, па још привремени“...

Љубица, „здраво и весело шеснаестогодишње девојче“, вреле крви и младости, пуна живота и жудње за љубављу великом и страсном, тражила је од живота више и среће и уживања и задовољстава него што су јој их живот и саме прилике давале, Љубица је особен карактер; „њена плаховита и страсна природа“ тражила је правога човека, човека који ће јој својом појавомимпоновати и у којем ће видети оваплоћење свих својих нада,